ПОСЛЕ тринаест година, колико је прошло од пуча 5. октобра са којим је дошла марионетска власт, први и логични одговор је наравно да кривицу за економске, социјалне, политичке, културне, укупне националне, државне и територијалне невоље које су снашле СРЈ сноси та власт.

То је, међутим, само делимично тачно.

Кривицу, исто толику, ако не и већу, сноси левица у земљи.

Левица, која је добила парламентарне изборе и могла да има савршену већину у Скупштини, и да формира своју левичарску владу, са својим, дакле, левичарским премијером. Тешко да би у тим околностима, усамљени, десничарски и натовски Коштуница, иако председник државе, могао да има неку важну улогу. Он би је једва имао. Ограничавала би је левичарска парламентарна већина, левичарска влада и левичарски премијер. Нови председник био би фактички сам. Лишен сваке улоге, осим протоколарне.

А да није дошло до погрешне одлуке да Слободан Милошевић годину дана раније иде на изборе за председника СРЈ, 2000. године у октобру левица би, осим већине у парламенту и своје савезне владе, имала и свог председника државе.

РАЗЛАЗ у левици и погрешна одлука да се иде на изборе за председника раније, лишили су левицу сваке власти, њеном заслугом на власт је дошла десница. И није највећи проблем и сва несрећа у СРЈ 2000. године што је на власт дошла десница, већ што је на власт дошла марионетска десница.

Чињеница да су црногорски левичари напустили левичарску коалицију и прикључили се ДОС-у није значила да је то била коалиција између десничарског и марионетског ДОС-а и левичарског и самосталног СНП. У тој парламентарној заједници која је касније формирала и заједничку владу, вођена је само једна политика. Марионетска. СНП-у она није сметала. Савршено се интегрисао у њу и тако ће бити до краја, односно док буде постојала заједничка држава.

Раскол на левици, одсуство сваке солидарности, међусобна малограђанска нетрпељивост, ситносопственички егоизам, политичка прагматичност најнижег квалитета... то је била слика левице у СРЈ 2000. године у јесен, кад је скуп тих особина одлучио да левица изгуби власт, односно кад је скуп свих тих "левичарских" особина довео на власт марионетску десницу.

У СРЈ је на оној страни на којој је требало да гори црвено светло, угашено не само црвено светло, већ је угашено свако светло.

ЛЕВИЦА се нашла у тами у каквој није била ни у време највећег прогона и погрома за време Краљевине, после Првог светског рата, за време Обзнане 1920. године.

Овога пута је Обзнану написала сама себи.

Ако су комунисти по злу памтили Обзнану краља Александра после Првог светског рата, левичари из 2000. године је по злу требало да памте сами себе. Бар они који су још колико-толико били левичари. Јер већина се одмах заклела да се на левици налазила грешком, на силу, по инерцији, а било их је који нису крили да су то били из интереса.

Можда нешто и пре пуча, а после пуча свакако, у нашој земљи левице више није било.

Оно што је од ње остало било је малобројно, огорчено и прилично сигурно да наместо левице, која је издахнула или која је издисала, треба да се роди једна нова левица.

Нова по свему, осим, разуме се, по оном што је било њено примарно опредељење - равноправност између народа и људи.

МОЖДА прво што би било потребно новој левици јесте њено ново организовање. Левица не може да изведе ни на микро ни на макро нивоу радикалну прогресивну и позитивну промену у друштву, ако није обједињена. То обједињавање би требало да се манифестује као покрет. Чињеница да међу левичарима постоје многе разлике у схватањима, не само детаља, већ и дубљих друштвених тема, није разлог за деобе, већ је, напротив, разлог за обједињавање мноштва тих идеја, које окупљене на једном месту чине то место не само богатијим и јачим, већ располажу и условима да временом нађу оптимално решење за будућност.

То аутоматски подразумева и нову теорију. Она би морала после два левичарска века да буде заснована на свему еманципаторском из свих области стваралаштва - филозофије, науке, уметности, чак и из области религије, а свакако из свих искустава на левици стечених у организацији државе и приликама у друштву у току деветнаестог и двадесетог века.

Имајући, разуме се, у виду и целину бића савременог света.

ТА НОВА теорија не би довела у питање примарне вредности левице о слободи, правди, равноправности... само би, ширећи их, интегрисала у ново доба и учинила себе способном да то ново доба буде хуманије, прогресивније, историјски супериорније. Развој друштва, биографија саме левице, ново доба, стварали су услове за слободније, богатије и самим тим корисније присуство на левици.

Једна модернија и либералнија десница искључила би агресивни сукоб између две концепције државе и друштва и не би била извор страха за недесничарски свет. Таква десница била је већ присутна у двадесетом веку, нарочито у његовој другој половини, и новој левици у тим околностима не би претила опасност због које би морала да манипулише својим избором, лажно се представља и била принуђена на издају, не само због голог живота, већ ни због добијања повољнијег кредита за куповину аутомобила, што су многи "левичари" и чинили.

Али, разуме се, савременом свету прети опасност и од деснице која није грађански кооперативна. Она је глобално обједињена, империјално агресивна и планетарно опасна.

ОТПОР том глобалном злу мора да буде глобалан. Да ли ће носиоци тог глобалног отпора бити само левичари, или ће им се придружити и други прогресивни, образовани и храбри људи, питање је од великог значаја. Али истина је да би примарну улогу у обједињавању снага разума и прогреса требало да има организован покрет универзалних размера, заједничког разумевања глобалних интереса и обједињених мера и способности да се они остваре.

Није, дакле, разједињена левица довела на власт агресивну десницу само у СРЈ октобра 2000. године. Разједињена, необједињена левица у свету држи широм отворена врата агресивном колонијалном империјализму.

Ако људи не буду слободни и равноправни, ако се планета претвори у сурову пирамиду на чијем ће се врху налазити малобројна, обесна и крвожедна мањина, а на дну економски и културно поробљена и беспомоћна већина, неће то бити због политичке и технолошке доминације империјалне деснице већ и због моралне и политичке инфериорности левице.