СТАМПЕДО из ЈУЛ-а је великим делом био последица хајке. То се делимично и може разумети. Али прве оставке, оне које сам добила одмах после 5. октобра, биле су ипак израз чистог страха, превентивне опрезности, а највише, у моралном смислу, ниског отклона од оних од којих више нема користи.

За страх сам имала разумевања. Он је често ирационалан, он је биолошко-психолошки инструмент који човека чува од невоље, као уосталом и опрезност. Али прање руку од оних који ти више не могу да буду од користи, а били су до јуче, ваљда је својство које се налази на самом дну особина од којих се састоји човек.

ЈУЛ је направио од неких провинцијских лекара, провинцијских новинара, провинцијских директора и провинцијских наставника високе републичке и државне функционере. Дошли су из својих малих општина да живе у Београд, добили велике станове на репрезентативним локацијама, аутомобиле, шофере, кабинете, секретарице, сараднике, посланичке мандате, високе функције и велике плате, могућност да путују по свету, буду медијски присутни у јавности, одлучују о животима других људи, утичу на формирање јавног мњења, учествују у креирању националне и државне политике.

Сви ти, или скоро сви ти, су побегли од ЈУЛ-а кад им он то није могао да сачува, ни да гарантује да ће им се такав живот још једном поновити.

Страшна је истина да је у ЈУЛ-у остао скроман и сиромашан свет. Или да будем прецизнија и суровија - сиротиња.

СЛИЧНО је било и у СПС-а. Слично, али заиста не исто. Тамо је стампедо био мање изражен. Напустили су и СПС многи. Чак и из самог врха. Неки чланови руководства су се дискретно повукли, неки су само избегавали да редовно долазе на седнице. И тамо је дошло до благог и наглог руинираног здравља и жеље за посвећивањем породици.

И тамо су, наравно, смењени са својих функција сви функционери.

Али су се тамо надали да је то само привремено, да ће Слоба то све ускоро ипак исправити, а неки су веровали да ће то бити исправљено некако само од себе у њихову корист. Па зар нису они били већ десет година највећа и најјача партија на Балкану. У многим главама рађала се превратничка мисао - па ако буде потребно и неки компромис са новим властима, зашто да не. Можда ће и Слоба бити спреман за компромис. Он је, уосталом, велики играч. Већ до следећих, републичких избора у децембру, ствари ће се радикално поправити.

Они који су се надали споразуму са новим властима помоћу Слобе, изгубили су из вида само једну ситницу - Слободан није био склон компромису ни са НАТО, ни са светским глобализмом. Како је тек онда могао да их прави са њиховим изасланицима у Београду.

СПС није имао чланове у Савезној влади, није имао већину у Савезној скупштини, имао је својих четрдесет посланика који су избегавали да се понашају као опозиција, што су објективно били, и све ређе су били у пуном саставу на седницама Скупштине. Да ли је то био само синдром највеће партије која није умела да не буде највећа.

Ја нисам имала утисак да је то понашање било колективне природе. Било је индивидуалне. Није партија била склона компромисима, кохабитацији са било ким и било чим, није партија одбила да буде опозиција властима које су то постале пучем који је финансиран и организован изван земље.

А опозиција нити су хтели, нити су умели да буду. Додуше, да су хтели, научили би. Али нису хтели. Хтео је то председник партије, хтео је то и део руководства, и, наравно, хтело је то чланство партије. Између председника и чланства одједном се формирала колона предузимљивих трговаца и дућанџија, којој је да прода све што се добро плаћа препрека био само председник. За чланство су мислили да се неће снаћи да нешто пита или бар да мишљење чланства неће довести у питање размену добара за коју су они били спремни.

ГЛЕДАЛА сам неке од њих у ходницима и на седницама Савезне скупштине како упућују снисходљиве осмехе представницима нових власти. И како беже од сусрета и контакта са посланицима из ЈУЛ-а, дојучерашњим коалиционим партнерима. Ретко ко да је од посланика СПС-а разговарао са посланицима из ЈУЛ-а. Са малим изузецима и "добар дан" су избегавали да им кажу.

Осим двојице-тројице (Влајка Стојиљковића, Живорада Игића, Ратка Зечевића...), посланици СПС-а нису долазили у просторије Клуба посланика Југословенске левице. А приликом сусрета у ходницима Скупштине, који се нису могли избећи, мрмљали су нешто што је личило на "здраво" или су се најчешће правили да разговарају мобилним телефоном да би на тај начин избегли поздрав и поглед.

Ех та постоктобарска сећања на увреде које смо Слободан и ја нанели неким људима пре 5. октобра, али су их се они сетили после 5. октобра. Неко нам је то рекао у очи, неко преко телефона, неко поручио по другима.

НИСАМ се превише изненадила што ми се није јављао Миломир Минић, он је од почетка и мене, а после и ЈУЛ, доживљавао као камен о врату. Сад се тог камена решио. Оно што је некад морао да подноси, не мора више. Правећи се да ме не види у ходницима Скупштине, манифестовао је своју коначно стечену аутономност од мене, без које би председник, по његовом мишљењу, био склонији социјалдемократији, којој је тако био склон он, Минић.

Али се јесам изненадила што је ћутећи поред мене пролазила Горица Гајевић, коју сам, пошто је дошла код мене у ЈУЛ да ми исприча о томе како је у Пазару, представила Слободану као скромну, паметну и храбру Југословенку. Тако је сазнао да она уопште постоји. И наравно да сам се највише изненадила што ме није "видео" Драган Томић, директор "Симпа", са којим смо се толико дружили, који је рођендане своје деце славио, не у дане када су се родила, већ у дане када је Слободан могао да дође, и на њих је звао наше, а не своје пријатеље, да би Слободану и мени било пријатније.

ПИТАЛА сам се шта је заједнички именилац ових понашања. Нетрпељивост према ЈУЛ-у и мени - није. Драган Томић и Горица Гајевић нису ту нетрпељивост гајили као Минић. Напротив.

Драган је често долазио у ЈУЛ и непозван. На свим нашим манифестацијама је био као да је члан Југословенске левице. Према мени, бар ми се тако чинило годинама, испољавао је искрену наклоност. Онда кад сам у локалном сукобу између њега као директора "Симпа" и директора "Јумка" у Врању, стала јавно на његову страну, на степеницама Владе се заплакао и рекао ми је да сам га спасла.

Велике непогоде мењају људе, радикално, некад и трајно. Неке на боље, неке на горе. Ваљда зато, између осталог, невреме и постоји.