СЕДМОГ октобра, први пут у животу спустио ми је слушалицу Слободан Унковић. Био је амбасадор у Пекингу. Био је то у приличној мери захваљујући мом залагању у Југославији и мојој индиректно емотиваној подршци у Кини кад сам била тамо, водећи га са собом. И били смо петнаест година и лични и породични пријатељи.

Додуше, показао је склоност да се мање или више дистанцира у два маха раније када му се чинило да прилике нису баш пренаклоњене председнику, али чим се показало да се преварио, његова лојалност се манифестовала егзалтирано, предозирано и, наравно, неспорно.

Али овога пута се није преварио. Слободан више није био председник. Сваки контакт са њим и његовом породицом могао је да буде компромитантан за њега. Додуше, вратили су га у земљу као и све друге Слободану лично блиске амбасадоре, упркос прекинутог контакта са њим. А ми га више никада нисмо ни чули ни видели.

БОГДАН и Јелица Трифуновић, са којима смо се, до 24. септембра, претходних двадесет година чули телефоном скоро сваког дана, проводили заједно све летње и зимске распусте, водили најделикантније породичне разговоре, делили све политичке и личне радости и бриге, после тог датума нису нам се више никада јавили.

Исто као и Балша и Душанка Шпадијер. Иза нашег другарства је исто толико година и исто толико разговора. У току септембра су се често јављали из Будимпеште, са уверењем да је коалиција СПС-ЈУЛ фантастична и уочи самих избора, не баш са честиткама, али са речима и тоном који је личио на њих. Последњи пут сам их видела месец и по дана раније, у Дубашници, на Слободановом рођендану. Враћен је у Југославију, као и већина амбасадора који су били Слободану блиски политички, а нарочито лично. И њих двоје више никада нисмо чули ни видели.

РАДОШ Смиљковић, такође поново у Београду, после Беча у коме је био амбасадор, дошао је сам једне вечери. Рекао нам је да је видео Балшу и Душанку Шпадијер пре неко вече и да их је питао да ли су били код нас. Рекли су му да нису. "Зашто?" питао их је он. "Плашимо се", тако су му , каже Радош, рекли. Радош је сматрао да је то срамота. "Све те године", каже Радош, 'нису се одвајали од вас, а сад наишли тешки дани, па се уплашили. Срамота ...'"

"Нису тешки", кажем ја, "кад су другови ту. Ето, ти си ту."

Он је задовољан што је ту. Али, кад је Слободан изашао да телефонира у своју радну собу, он ми, са извесним огорчењем, каже:

"Па и он (мисли на Слободана) послао ме у Беч, а договор је био да идем у Москву. У Москву је послао брата."

"Радоше ... не могу да верујем шта причаш."

"Немој, Миро, немој тако, није Беч исто што и Москва."

"Зашто му то ниси рекао раније, пре Беча. Док си био у Бечу. Све то време?"

"Каква корист и да сам рекао?"

"Па зашто кажеш онда сада? Каква корист сада? А и сада не кажеш њему, него мени."

СЛОБОДАН се враћао. Мењамо тему. Али мени је хладно у срцу. Радош зна како је дошло до промене у вези са његовим одласком у Москву после Софије. Слободан је, заиста, подржао његов одлазак у Москву за амбасадора. Али на доста убедљив и перфидан начин је то спречио Милан Милутиновић. Милутиновић је хтео да се освети Радошу који је својевремено, када је био декан на Факултету политичких наука, одбио да прихвати Милутиновићеву молбу за докторску дисертацију. Милан, који ми је за себе рекао да је "стара чекалица" која "враћа дугове", када је чуо да је Радош кандидат за амбасадора у Москви, предложио је Слободану брата, Борислава Милошевића, који је раније био дипломата у Москви, а и дуго радио у представништву предузећа "Инекс" у Москви - знао је људе, језик, прилике. Претпостављао је да ће Слободану бити непријатно да одбије тај предлог. Са тим предлогом се, уверена сам, под Милутиновићевим утицајем, појавио пред Слободаном и Живадин Јовановић, тадашњи министар иностраних послова СРЈ. И тако се Слободан сложио.

Радоша смо видели још два-три пута на наш предлог и онда никада више.

НИСАМ се трудила да се сетим последње новогодишње ноћи и песме "Отишли су другови", коју сам пустила у поноћ. И отишли су другови, сви из те ноћи, десет месеци касније, када је Слободан престао да буде председник. Тачно после десет година у којима смо заједно провели такве ноћи. Да ли сам ја те ноћи предосетила да ће се то десити. Не знам. Јесам.

Седмог октобра сам тражила Драгана Томића, преседника Скупштине, и нашег друга, хтела сам да га позовем да сврати до нас. Да разговарамо, пијемо кафу, ручамо, као што смо често чинили заједно. За такве сусрете он је увек био спреман, бар претходних десет година. Али га није било ни на једном од телефона на којима сам га обично добијала. Забринула сам се за њега. Рекла сам то Слободану. Почео је и он да га тражи. Нашао га је сутрадан. "Где си ти? Тражимо те већ два дана. Хајде, сврати", рекао му је Слободан.

ДРАГАН је рекао да неће доћи, да не жели ни да разговара са Слободаном. Слободан га пита зашто. Драган каже да је љут на њега. Слободан, запањен, му каже: "Драгане, зар те није срамота?" и спушта слушалицу. Седела сам поред њега. Слушала сам разговор.

Тачно две недеље раније, на Маријином рођендану, у ноћи између 22. и 23. септембра, један дан пред изборе, честитао је Слободану победу на изборима за председника. Гледали смо га са лаким пребацивањем, и Слободан и Марија и ја и сви који су били око нас. Стварно је претерао. Избори су тек прекосутра, а треба да сачекамо и изборне резултате. "Какве резултате", бранио се Драган, "Знамо резултате, честитам Слободане."

Тада није био љут. Шта ли га је у међувремену наљутило? Није ништа поменуо. Није се ништа променило у нашим односима, осим детаља да Слободан више није председник. Али ваљда тај детаљ није од неког значаја када се ради о друговима. Али, био је. Схватили смо то 7. октобра. Никад га више нисмо ни чули ни видели.

СЕДМОГ октобра је наш син са Милицом и малим Марком отишао из Београда. Згранут, огорчен догађајима у Србији - издајом и агресијом, желео је да оде на крај света. Рекао је да се више неће никад вратити. Маркова имовина у Пожаревцу није више постојала. Све је опљачкано, разваљено и разнесено.

Коштуничино обећање Слободану 6. октобра да ће се обавестити је донекле подразумевало и да ће бар нешто исправити. Нисмо знали да ли се обавестио, али исправљено није ништа.

Марија је одмах одлучила да прода "Кошаву". Међутим, тај посао је поверила погрешним људима. Да су погрешни, сазнала је тек кад је било касно. Опљачкали су је.