ЗА време бомбардовања, почетком месеца јуна, на седницама Штаба Југословенске левице све чешће сам, када се ујутру скупимо, видела очи упрте у мене, како изгледам, шта ћу да кажем .... Тих јутара све се мање чекало да се чује шта ће рећи Ратко Крсмановић, Тања Ленард и Горан Матић, а све се више очекивала моја реакција. Претпостављала сам да са разлогом мисле да ја, ипак, више знам, и да знам и оно што не зна нико. Долазила сам од председника, врховног команданта, главне личности. А ја нисам знала скоро ништа више од њих.

Једног дана ме је звао Вук Драшковић. Звао ме је много пута. Молио ме је да молим Слободана да пристане на све. У противном бићемо сравњени са земљом. Претила нам је такозвана "тепих" интервенција. Неће остати ни камен на камену од Србије. На прве његове поруке нисам реаговала. Али, пошто су се понављале, звала сам, ипак, Слободана и пренела сам му Драшковићеве поруке. Нисам га видела, али сам знала како изгледа тај осмех уз реченицу коју сам чула: "Какав тепих. Којешта ...."

ДРУГОГ јуна су дошли у Београд на састанак код Слободана Марти Ахтисари и Виктор Черномирдин са предлогом за окончање бомбардовања. Он је цело поподне провео са њима у Белом двору.

Тим предлогом је било предвиђено присуство снага УН на Косову које је требало да обезбеде мир и безбедност свих грађана. Њихово присуство је требало да буде на Косову у ограниченом временском року. После годину дана је требало да се процени да ли је њихова улога била успешна и да ли је и даље потребна. У међувремену је требало да се југословенске војне и полицијске снаге повуку са Косова. Споразум о реализацији овог предлога је требало да потпишу представници југословенских власти и УН.

Слободан је увече заказао седницу са руководиоцима свих парламентарних партија. Када смо стизали у Бели двор видели смо га на степеништу како се поздравља са Ахитсаријем и Черномирдином, управо су одлазили и већ је почело да се смркава. Кад сам ушла, у просторијама библиотеке Белог двора су већ били представници свих парламентарних партија. Вук Драшковић ми је одмах пришао, упадљиво срдачно се поздравио са мном, као да се нисмо видели последњи пут пре четири године. Пошто у том саставу нико није знао за наше некадашње сусрете, мислили су да је то први пут и видела сам да су се чудили тој предозираној срдачности. Али нису стигли да се дуго чуде.

УШАО је Слободан и рекао нам да морамо да променимо локацију јер почиње бомбардовање, а Бели двор је небезбедан. Отишли смо сви у просторије Клуба посланика у Толстојевој 2.

Сви смо били ту. Из СПС-а - Горица Гајевић, Мирко Марјановић, можда Драган Томић, Миломир Минић, не могу да се сетим. Од радикала - Војислав Шешељ и шеф посланичког клуба СРС Стево Драгишић, можда још неко. Од СПО-а Вук Драшковић и можда шеф посланичког клуба, још неко... Из ЈУЛ-а - Љубиша, ја и Милан Родић, он је био шеф посланичког клуба ЈУЛ-а у Скупштини Србије.

Ми смо се некако скупили један до другог и у средини сале. Слободан је седео даље од нас, на другом крају. Упознао нас је са предлогом који су му донели Ахтисари и Черномирдин и тражио је да се представници партија изјасне вечерас о том предлогу. Сутра ујутру је требао да се одрже седнице руководстава свих парламентарних партија, а у 10 је заказана седница Скупштине Србије, која треба да се изјасни о предлогу.

ТЕ ВЕЧЕРИ прво су се изјаснили из СПС-а, Горица Гајевић је у име партије прихватила предлог али тешка срца. Шешељ је у име странке одбио предлог. Резолутно и кратко. ЈУЛ је прихватио предлог - резолутно и кратко. Говорио је најпре Љубиша, а затим и ја. Вук Драшковић је у име СПО-а прихватио брзо, говорио је кратко.

Шешељ га је оптужио за издајство и кукавичлук. Вук је рекао да се он слаже са оним што је говорила Мира, да он прихвата оно што је прихватила и она. Шешељ је на то рекао: "Мира прихвата предлог као патриота, ти га прихваташ као издајник." Вук је био увређен, гледао је у Слободана, очекивао је од њега помоћ. Шешељ је, као и обично, са онима које не сматра патриотима, био груб. Али, Слободан није ни прстом мрднуо да заштити Драшковића, који је у том обрачуну горе прошао.

Ја сам очекивала да ће бар мало интервенисати у прилог атмосфере на састанку, али, видела сам да није хтео. Као када дежурни наставник на школском одмору пусти дечаке да се свађају, да један другом прете .....

Ја сам се у себи молила да састанак буде што пре готов. Тутњало је изнад наших глава већ сатима. Ако нас открију, ако нас погоде, настрадаће цело државно руководство и опозиција, сви одједном и на једном месту.

А СЛОБОДАН миран, спокојан, као у најмирнијем дану, очекује од сваког ко жели да каже шта има. Стрпљиво све слуша, све траје сатима, не знам како се осећају други, али ја седим на ивици столице. Најзад, Слободан закључује, објашњава нам све разлоге због којих треба да прихватимо тај план. Лепо, пажљиво, веома стрпљиво. Без икакве температуре.

Ваљда је прошло два сата после поноћи када смо почели да устајемо. Ја молим Љубишу Ристића и Мирка Марјановића да остану после састанка још неки минут са Шешељем и да покушају да га убеде да промени мишљење, да прихвати и он предлог плана. Гласови радикала, ако буду против, неће довести у питање одлуку Скупштине, јер су три партије које ће по свему прихватити предлог плана, довољне за већину, али би било добро да одлука Скупштине буде једногласна.

ПРИХВАТАЈУ њих двојица да додатно разговарају са Шешељем, али изгледа да сумњају у могућност да он промени одлуку. То нам потврђује и млади председник Градског одбора СРС-а, Стево Драгишић. Тврди да би Шешељ могао да буде и гори, непријатнији у одбијању. Али Љубиша и Мирко ипак остају. Остали одлазе.

Сутрадан ујутру, већ у осам, сва руководства парламентарних партија држе састанке на којима треба да се упознају са предлогом плана и да се дефинише став за седницу Скупштине.

Рано ујутру, Дирекција ЈУЛ-а се састаје у "Клубу бардова". Дирекција ЈУЛ-а је прихватила план, посланичка група је добила задатак како да гласа. То су урадила и друге три партије.

На седници Скупштине Србије у десет сати је прихваћен већином гласова план који су донели Марти Ахтисари и Виктор Черномирдин. Против су били посланици Српске радикалне странке.