У ЈУЛУ 1998. године су се навршавале четири године откад је партија формирана и спремали смо се за Први конгрес. Тог дана када смо имали Конгрес, рано ујутру, пре него што сам пошла од куће, стигао ми је поклон од Јовице Стаништића. Мала, лепа, дивна слика од руског сликара Колесникова, чије сам слике нарочито волела. И кратко писмо уз слику: "За успомену на дан када смо почели." Конгрес се одржавао на дан у коме је четири године раније формиран ЈУЛ, али Јовица Станишић није учествовао у његовом формирању. Та множина у поруци је требало да указује на то да јесте. Ја то нисам знала. И нисам ни веровала. Али...

Тог лета је завршено реновирање зграде у којој је било смештено седиште партије и куповали смо нови намештај. Нашли смо га у некој малој фирми, која је увозила намештај из Италије, веома модеран, веома леп и најјефтинији у Београду. Случајно је и власница те фирме била чланица ЈУЛ-а. Оног јутра када је стигао у седиште ЈУЛ-а, у Ђуре Ђаковића, улазила сам и ја у зграду и у великом холу, на улазу где је распакиван, затекла сам Драгана Томића, директора "Симпа".

НИСАМ стигла ни да кажем "здраво", а он ме је некако више очима него речима питао: "Шта је ово?" У ствари, није стигао ни да проговори, а ја сам се већ правдала. "Морали смо да купимо овај. Јефтин је, најјефтинији у Београду, а и леп је, видиш." Повела сам га у своју кацеларију. Он ме подсећа да "Симпо" има леп намештај.

"Има, Драгане, има диван. Али ми немамо пара за тај намештај."

"Па нећемо ми да осиромашимо ако теби поклонимо намештај за твоју канцеларију."

"Не долази у обзир. Сви ћемо у згради имати исти намештај."

Драган је разочаран. А ми смо очарани нашим новим намештајем и уопште новим ентеријером у ЈУЛ-у.

Салу за седнице у згради у дворишту, која је била и сала за прес-конференције је у приличној мери "дизајнирао" Жељко Митровић. Мислим да је то била сала такве природе апсолутно најлепша у нашој земљи. Жељко је инсистирао да доведемо Слободана да је види и дошао је једне вечери. Жељко му је рекао да је наш прес-центар леп као прес-центар у Пентагону. Жељко је био директор Центра за маркетинг у ЈУЛ-у.

НА САМОМ почетку следеће, 1999. године, 14. јануара, на православну Нову годину, Марко и Милица су добили сина Марка. Слободан и ја смо неколико сати пред Миличин порођај стигли у Пожаревац, дежурали смо у кући док нам Марко није јавио да му се син родио и да можемо да кренемо у болницу. Видели смо га двадесетак минута пошто се родио. Слободан је рекао да личи на њега. Грлили смо Милицу од среће што се све завршило добро.

Тих година мој рад и мој живот на факултету су постајали веома тешки. Прве проблеме сам имала већ на почетку деведесетих, чим је Слободан постао председник. У време кад сам имала предавања и пријем студената, појављивали су се грађани, сасвим непознати људи, који су ми се обраћали за помоћ. У почетку их је било мало, али врло брзо се њихов број повећавао. Обраћали су ми се да им помогнем - за стан, посао, већу плату, стипендију, држављанство, правду на суду, лекове, пријем у болницу... Оно што сам заиста могла да помогнем одмах било је везано за лечење и лекаре. Имала сам другове на Медицинском факултету, могла сам да директно молим за преглед, за лечење. Могла сам тако да помогнем и за лекове.

ОСТАЛО нисам могла, бар не директно. Морала сам да молим некога да моли некога. Некад је било резултата од тих мојих молби, некада није. Али се вероватно брзо пронео глас да Мира хоће да помогне. И онда су почели да ми се обраћају за све - да се објави књига, чланак у новинама, да се не прави пумпа "Југопетрола" испред његове куће, да не иде у војску, да иде у војску, да добије кредит, да сними документарни филм, да дете приме у обданиште у Васиној улици, да добије дозволу за отварање кафића у центру Ћуприје, да га прими Миломир Минић, да га не остави жена ....

Када су почели да долазе - са пројектом за изградњу насеља иза Батајнице, са "научним" радовима у којима су открили нову планету или нови хемијски елемент - скоро да сам се уплашила. Рој грађана се повећавао. Када сам долазила на факултет, ходник испред врата мог кабинета је био пун. Чекали су ме у паузи између два часа на предавањима. После предавања, пре предавања.

НАЈГОРЕ је било то што нисам била заштићена од грађана ни на предавањима. Почели су да долазе на часове. У почетку сам видела само понеко лице које није било студентско, а затим их је било све више.

Али када су почели да долазе новинари, било је сасвим неприлично, ружно. Једном је, док сам улазила на час, за мном ушла екипа неке холандске телевизије са камерама, кабловима, техничарима.... Њих сам избацила. Узнемирили су студенте. У паузи су дошли са извињењем. Питала сам их да ли у њиховој земљи може тако да уђе на час на факултету телевизијска екипа и без питања снима професора, студенте, предавања.

"Не може", кажу.

"Па зашто мислите да код нас може?"

"Извините, то је било због вас."

Када је формиран ЈУЛ, био је одмах засут захтевима за разговор са мном. Ту већ није могао да дође до мене ко год хоће и кад год хоће. Зато су стизала писма. Формирали смо малу службу која се њима бавила. Ја у њих нисам имала увид. Тек у понеко...

... КАБИНЕТ за социологију у коме смо били професор Драшковић и ја био је потребан административној служби и предложено нам је да се преселимо у мањи кабинет, такође у приземљу, неколико корака удаљен од нашег. Нисмо, наравно, имали примедбе на то. Тај је био мањи, али је био топлији, наш је често био хладан, имао је само један зид. Остала три су била импровизација.

Али једног од тих дана, секретарица декана ме је обавестила да је донета одлука да се кабинет за социологију "опреми". Каже да је то одлучио декан у договору са "Симпом". Нисам знала ко је био иницијатор - декан или "Симпо", али ја сам била против те "иницијативе". И то сам рекла секретарици да пренесе декану. Она хоће, али тврди да је декан резолутан.

Свађала сам се, али нисам успела.

"А да ли тако 'Симпо' опрема и кабинет за молекуларну биологију, и за небеску механику?"

"Не цепидлачи", каже декан.

И тако, опремили су кабинет за социoлогију.

Моју канцеларију у ЈУЛ-у "Симпо" није могао да опреми без моје сагласности. Ја сам за то била надлежна. На факултету је могао. Моја сагласност није била потребна. Нисам била надлежна. Надлежан је био декан. Он је био сагласан.


СУТРА: КРАЈ БОМБАРДОВАЊА НА ВИДИКУ