ПОЧЕТКОМ 1997. године Слободан је предложио председнику Владе Србије да се у Скупштини Србије донесе специјални закон којим ће се коалицији "Заједно" признати победа у тринаест градова у Србији, у девет београдских општина и у Скупштини града Београда. Овај закон је усвојен у Скупштини Србије. Наишао је на велику подршку у међународној јавности. Подржале су га многе владе, светске дипломате, међународни извештачи, стране агенције. Било је спорно 3,5 одсто изборних места на локалним изборима.

Крајем фебруара демонстрације су окончане. Остало је без одговора питање: Ко је у ствари организовао и финансирао демонстрације крајем 1996. и почетком 1997. у Београду? Ко је био њихов мозак? Свакако то нису биле вође коалиције "Заједно"... Неко, дакле, са више памети и маште, са довољно новца и са јасним мотивима, активирао је сваког дана у исто време хиљаде шерпи са широм отворених прозора усред београдске зиме и допремио у Београд хиљаде, стотине хиљада, савршено идентичних конзерви чија је какофонија трабало да има разорно психичко дејство и послужи као опомена. Ко је и одакле допремио те конзерве, организовао њихову дистрибуцију и платио их, наравно? Није било одговора на то питање.

ЈЕДНЕ вечери, за време тих демонстрација, састало се руководство СПС-а и ЈУЛ-а у вили у Ботићевој улици. То је био службени објекат Владе Републике Србије. Требало је да размотримо прилике, оценимо их, тражимо решење. Недељко Шиповац, један од најистакнутијих људи у руководству војвођанског СПС-а, добар и партији одан човек, у најбољој намери и у приличном очајању каже: "Требало би да ангажујемо неку службу да видимо ко стоји иза овога што се догађа у Београду."

А Зоран Тодоровић, прекопута њега, са друге стране стола, смеје се, додуше горко, и каже: "Па ја сам мислио да имамо Службу државне безбедности." Шта ћемо. Смејемо се сви. За столом седе председник СРЈ Зоран Лилић, председник Владе Србије Мирко Марјановић, председник Скупштине Србије Драган Томић, генерални секретар СПС-а Горица Гајевић и још неколико њих из врха партије. Из ЈУЛ-а, Љубиша и ја, Зоран Тодоровић, Небојша Маљковић, Срђан Смиљковић, Александар Вулин, Иван Марковић... У том или у мало измењеном саставу, састајаћемо се понекад идућих месеци и година разним поводима.

ТА ВИЛА у Ботићевој била је некада кућа у којој је живела породица мог оца. Провела сам у њој многа гимназијска лета. Када сам први пут дошла на састанак овакве природе, пошто је завршен, пошла сам на спрат, нашла сам собу у којој сам спавала, чинило ми се и да је кревет остао исти. Мој отац се са женом и децом одселио из ње у центар почетком седамдесетих година. Салон у коме смо одржавали састанке био је некада трпезарија у којој је био организован свечани ручак када смо се Слободан и ја венчали.

Пошто су демонстрације окончане, једног дана Ненад Ђорђевић, потпредседник ЈУЛ и један од његових оснивача и мој блиски сарадник у протеклим годинама, пренео ми је поруку од Зорана Ђинђића. Хтео би да се види са мном. После оних претњи упућених Слободану прошле зиме? ... "Нека дође у ЈУЛ", рекла сам Ненаду. "Може ли предвече, кад нема никог?", то је рекао Ненад. "Нека буде."

ДОШАО је предвече. Кад није било никог, са Ненадом. Седели смо у мојој канцеларији. Ненад је остао да чека у канцеларији секретарице. Ђинђић је сео брзо и још брже, без уобичајене конверзационе баналности, рекао: "Шта ћемо сада да радимо?" Ми, ми? Они и ми? Он и ја? Боже, где си да ово чујеш. Гледам га - немирне руке, још немирније очи, гледа око моје главе, избегава моје очи, моје лице. Ја му кажем: "Ја знам шта ћу, оно што сам и до сада. А ви како хоћете." "Могли бисмо да нађемо заједнички језик", каже он. Могли бисмо, али ако нам заједнички језик буде мој. То не кажем. Само мислим тако.

Ђинђић предлаже да му кажем како видим Србију у будућности. Њен развој и односе са светом. Ја му о томе говорим не превише дуго, сасвим отворено и искрено. Он ме слуша са очима изнад моје главе. Шета му поглед од једног до другог зида. Али, он се слаже, мање-више и он све види тако. Можда мало флексибилније, када је у питању сарадња са Западом, можда мало практичније када је у питању приватизација. "Али, ту смо ипак близу. Неће бити проблема." "Имате тринаест општина у Србији, добили сте власт у Београду. Ето, спроводите ту 'блиску' политику."

РАСТАЛИ смо се кад је већ почела да пада ноћ. Он је отишао са Ненадом који га је чекао. Док сам и сама одлазила питала сам се - а Ненад? Откуда баш он да буде веза. И сетила сам се оног касног поподнева крајем августа 1994, у мојој башти у Толстојевој, када смо се Ненад, Зоран Тодоровић, Небојша Маљковић и ја вратили из Ђуре Ђаковића и затекли Слободана и Јовицу Станишића испод борова и како ми је Јовица, када су њих тројица отишла, рекао за Ненада да је он у ЈУЛ-у из убеђења. Није ми Ненад никада рекао да је ближе знао Јовицу, а по свему јесте.

Поменуо је његова убеђења, али не убеђења оне друге двојице. Зато што су му Ненадова била позната. А не би била да није са њим био ближи него са Зораном и Небојшом. Њих је знао из јавног живота. Мислила сам да је тако знао и Ненада. Али, ето, није. Мада, а која су у ствари то убеђења на која је мислио? Или је то о убеђењима било са на брзину импровизованим циљем да Ненада учини безбедним од моје било какве и било када рођене сумње у њега. И да мене учини сигурном и спокојном у односу на његову политичку личност.

ВЕЧЕРАС, вечерас сам повезала те детаље. Код куће су ме чекали Слободан и Милорад Вучелић. Вучелић је био члан руководства СПС-а. Препричала сам им разговор са Ђинђићем. Наравно, кратко. "Да демонстрације нису крахирале, не би било тог вечерашњег сусрета са тобом и те готово подразумевајуће сагласности." То су мислила обојица.

А своју политику, тако блиску оној коју је од мене чуо оне вечери у ЈУЛ-у, Зоран Ђинђић и није баш стигао да води у општинама и у Београду, где је коалиција "Заједно" добила власт. СПО и Демократска странка, односно Драшковић и Ђинђић су се сукобили, коалиција се распала, они су постали љути непријатељи.

У наредним годинама у тим општинама и у Београду одзвањаће звекет "оружја" из кога су један на другог пуцали. Притом је сваки од њих за борбу против оног другог покушавао да нађе савезника у републичкој власти. Или бар "консултанта" за потезе против "подмукле и страшне политике" оног другог.


СУТРА: Страх од лидерске улоге Милошевића