НЕПОСРЕДНО пре избора Влајка Стоиљковића за министра унутрашњих послова једног поподнева се јавио и дошао код нас Јовица Станишић. Док је разговарао са Слободаном, гледао га је са болним обожавањем. Он јесте обожавао Слободана. То сам имала прилике да видим много пута и Слободан је ценио Јовицу. Јовица је однекуд закључио да је за његов рад једини надлежан Слободан. И да између њега и Слободана не постоји нико други.

Могуће је да је почетком деведесетих година, када су почели ратови у некадашњој Југославији, Слободан имао чешће контакте са Јовицом, него са министром Зораном Соколовићем. Могуће је да је Јовица тако закључио да је његов шеф само Слободан. И могуће је да га Зоран Соколовић није звао сваког јутра на реферисање.

И МОГУЋЕ је да се Јовица плашио да Влајко Стојиљковић хоће. Да ће бити активнији министар од Соколовића у односима са Јовицом. Да ће се понашати као његов шеф, за разлику од Соколовића који на томе није инсистирао. Пре би се рекло да се у многим приликама Станишић понашао као шеф Зорану Соколовићу или да је био самосталан у свом раду као да шефа нема.

И плашио се, са разлогом, да са Влајком Стојиљковићем тако неће бити. Да ће Влајко бити министар, а помоћници министра, помоћници министра а не министри. И да Станишићева "служба лепа као лутка" неће бити недодирљива за министра Стојиљковића и да ће министар Стојиљковић чешће бити код Слободана него његов претходник. Да ће он чак можда бити ближи Слободану него он, Јовица.

Ето, то сам видела. Тога се Јовица плашио. И реаговао на крајње инфантилан начин - да неће допустити новом министру да уђе у зграду на свој посао. Као да га у томе нико не би спречио. И да о свему треба да обавести мене. Као да ја ту могу нешто да учиним. И да сувише видљиво износи свој страх од Влајка Стојиљковића, суревњивост и завидљивост. Али највише страх да "служба лепа као лутка" неће више бити само његова. Отишао је несрећан...

... ЈОВИЦА је у свом ресору требало да буде упућен на министра унутрашњих послова који је то сматрао логичним и законитим, али и на новог председника. Милан Милутиновић није био склон другарском и братском разумевању за Јовичина осећања, сматрао га је помоћником министра, који је руководилац важног ресора у министарству, али који придаје себи недопустиву самосталност. А и није имао поверења у његов патриотизам.

У томе му се придружио и Мирко Марјановић као и други у Влади и у врху СПС-а. Све је више било изражено уверење у руководству Србије да Станишићева претерана потреба за самосталношћу у раду ДБ није израз његове личности, превелике нарцисоидности и сујете, већ нелојалности државним интересима, сумњивим контактима са "службама" изван земље које је хтео да сакрије, активна сарадња са адресама које су биле против политике која је вођена у СРЈ.

ТАКВО расположење је било све изразитије и највише га је испољавао Милан Милутиновић. Он се са тим сумњама суочио кад је постао председник Србије, а Мирко Марјановић је тако мислио одувек. Ствар се окончала тако што је у јесен 1998. године смењен са функције руководиоца службе ДБ. Пре него што је смењен, позвао га је Слободан на разговор у резиденцију и саопштио му став руководства Србије. Нису се растали непријатељски. Напротив. Слободан је мислио да ће на другачији начин наставити сарадњу. Али Јовица је оног тренутка када је излазио из резиденције, још са степеница позвао неког поверљивог у својој "служби као лутка" и рекао да одмах склоне или униште "материјале".

За новог руководиоца службе ДБ постављен је Раде Марковић који је до тада био руководилац Службе јавне безбедности, а и цео радни век је провео радећи у њој. Не знам колико му је времена било потребно да се снађе у једној сасвим другачијој, да из неполитичког пређе у политички свет. Али и у којој су мери били уклоњени "материјали", чији му је недостатак отежавао почетак рада и даљи рад.

СТАНИШИЋ се повукао на неко време у своју викенд кућу у Војводини. Онда се разболео. Послао ми је једном, а онда још једном, писмо, опширно, о свом доприносу служби која без њега неће бити успешна, о свом разочарењу, о својој тешкој цревној болести од које му Слободан не допушта да се лечи на ВМА, већ мора да иде на неку приватну клинику. Слободана помиње као "твој муж" и са највећим огорчењем. Мој муж не само што није "забранио" да се лечи од цревне болести на ВМА, већ није ни знао да је болестан.

Није лепо од Јовице, мислила сам. И ако је био огорчен на Слободана због своје смене није требало да се служи тако ниским оптужбама. Да је знао да је болестан, Слободан би му понудио помоћ, ја бих отишла да га обиђем. А затим, за његову смену није био најзаслужнији Слободан јер док је Слободан био председник Србије он је био шеф ДБ. И то прилично неприкосновен. Кад је дошао на место председника Милан Милутиновић, он је престао да буде неприкосновен, односно смењен је да не би био неприкосновен.

НА ОБА писма сам му одговорила. Опширно такође. Прочитала сам Слободану и његова и своја писма пре него што сам му их послала. У себи сам се плашила да та цревна болест није неки рак, он је тако драматично представио, чинио је то повремено и касније када је био изложен политичким и другим опасностима, али прошло је петнаест година од онда, и даље је био жив, и све је говорило да је мој страх од најгоре болести био безразложан.

А како ће се, када је реч о патриотизму и сарадњи са нама ненаклоњеним странцима, показати, руководство које је сменило Станишића 1998. године, одговор ће дати следеће године, и то не неке далеке.

ПОСЛЕ слома демонстрација, месец или два касније, дошао је изненада код мене један мој некадашњи близак пријатељ и друг који је демонстрације, када су избиле, подржавао, дистаницирао се од мене и мог мужа јавно и прилично грубо.

Дошао је да ми каже да се за време тих демонстрација нешто са њим догодило, да просто то није био он, да је сада дошао себи и да оног човека који је подржавао демонстранте он не препозаје у себи. Да ли му верујем? "Наравно", рекла сам ја. "Наравно да ти верујем."

"Ти, ти ми не замераш ништа. Схваташ да то нисам био ја."

"Схватам апсолутно. И не замерам ти ништа."

Требало је да замерим себи зато што сам се видела са њим, зато што сам га пустила у кућу, зато што сам допустила себи да мисли да ме је преварио. Када су наишле следеће демонстрације, 5. октобра, опет им се прикључио. Али те следеће нису крахирале.