ИНТЕРВЈУ који је новинар Славољуб Ђукић дао у априлу 2007. године и који сам ја вероватно са закашњењем прочитала у Москви, кад сам једном добила прегршт новина из Београда, носи наслов "Витез болних истина". У том интервјуу он наводи да смо Слободан и ја организовали суђење Душку Митевићу у резиденцији поводом чињенице да је он био извор информација за књигу коју је новинар написао.

НАСЛОВ интервјуа "Витез болних истина" зато је горко лицемерје. Имајући у виду чланак у НИН-у, та се литература састоји од неистина и полуистина, и понеке истинице...

У том интервјуу Ђукић се чуди како упркос четири књиге против Милошевића није имао никаквих проблема, ни неприлика. Нико није реаговао, нико му није претио, нико му ништа није бранио...

... А објашњење за Слободаново нереаговање на његове књиге је следеће. Није имао времена да се бави пашквилама, жутом и црном штампом. Нити да их чита, нити да на њих реагује. Али и да је имао времена, опет не би. Ни да чита, ни да реагује. Остављао је то моралним лумпенпролетерима. Слободан је био - витез.

***

ПОЧЕТКОМ 1997. године формирана је Савезна влада. Зоран Соколовић, који је у Републичкој влади до тада био министар унутрашњих послова, добио је тај ресор у Савезној влади.

На његово место у Републичкој влади требало је да дође Влајко Стојиљковић. Он је до тада био председник Привредне коморе Србије и члан руководства Социјалистичке партије Србије, а политичким радом се бавио од гимназијских дана у Пожаревцу.

Ко га је знао боље није имао разлога да сумња да ће тај избор бити добро решење. Влајко је спадао у ретко лојалне људе свом политичком опредељењу. Тако се односио према некадашњем Савезу комуниста Југославије, тако се односио и према Социјалистичкој партији Србије. У политичком раду, сваком деловању, на њега се могло апсолутно ослонити. Али и у личним односима. Спадао је у непоткупљиве људе.

И ПРЕ него што је изабран за министра чула сам обазриво саопштену примедбу да "није професионалац". То је требало да буде израз сумње да се можда неће добро снаћи. А ко је на тој функцији уопште био професионалац и да ли то треба да буде "професионалац".

Зар Соколовић, пре него што је постао министар унутрашњих послова, није био генерални секретар ЦК СК Србије. Слично је било и са његовим претходницима. Министар унутрашњих послова је политичка функција, а не професионална. Професионалци треба да буду сарадници. Уосталом, Влајко је чак и у том погледу имао извесно искуство. Био је једно време руководилац Сектора унутрашњих послова у Пожаревцу.

Непосредно пре његовог избора за министра једно поподне ми се јавио Јовица Станишић, помоћник министра унутрашњих послова, задужен за ресор Државне безбедности. Каже да се јавља из кола, да долази у Београд, враћа се са неког пута и хтео би да се одмах види са мном. "Да ли може?", пита. "Да", кажем ја. "Код куће смо и Слободан и ја." Он каже да хоће да се види само са мном. Нисам била његова другарица. Нисмо имали неке нарочито блиске личне контакте да би изразио такву жељу, поготово кад се са мном у кући налази мој муж, који је, уосталом, његов шеф. Прилично збуњено рекла сам: "Па, дођите."

СЛОБОДАН је био зачуђен. Шта ли га је снашло па тако хитно хоће да се види насамо са мном. Мислио је да је у питању нека лична ствар.

И, тако, дошао је. Био је под високом температуром, претерано узнемирен. Рекао ми је одмах да он "неће допустити" да Влајко Стојиљковић буде министар унутрашњих послова Србије. Он ће просто стајати испред зграде и неће допустити да он уђе унутра. Потрошио је неколико десетина просто проширених реченица да ми то објасни и ваљда да ме убеди да ће он то урадити.

Нисам му поставила баш ниједно питање. Нисам показала ни интересовање за његово мишљење и његово понашање. Само сам му рекла да је "председник" у кући и да може да разговара са њим. Али, он тврди, јако узрујан да не може, он само жели мени да то каже, да ја знам... При том, ја заиста не знам зашто ја то треба да знам и шта он има од тога што ћу ја то знати. Ја немам никакву намеру да у том погледу било шта учиним.

ОСИМ што сам му у два-три маха скренула пажњу да је Слободан ту, рекла сам му, такође, да је брука да сачекује новог министра испред зграде Министарства и да га физички спречи да уђе у њу. Хоће ли да се туче са њим? "Све", каже Јовица, "али ја га унутра пустити нећу."

Не кажем, али мислим - ко тебе ту нешто пита, ко си ти да одлучујеш ко ће бити министар и откуд теби храброст за такву бахатост.

Трајао је тај његов монолог заиста дуго. Све се сводило на то да он "неће", да он "не може да дозволи", да то "не долази у обзир"...

Мени се чинило дуго, али нисам могла да прекинем разговор. Не зато што ме је замарао и био бесмислен, а био је и једно и друго, већ зато што нисам знала којом реченицом да га приведем крају.

СРЕЋОМ, најзад се на вратима појавио Слободан. Са малим и симпатичним цинизмом је питао: "Ако сте вас двоје завршили разговор могу ли да вам се придружим?"

"Уђи, молим те", једва сам дочекала. "Јовице, ево Слободан је ту, можете све њему да кажете."

"Шта је било Јовице?", пита га Слободан просто другарски.

"Ја сам, председниче, хтео да кажем Мири да она зна ..."

Сви ћутимо. Слободан и ја чекамо. Онда он, нешто тишим гласом и са нижом температуром му каже да он не може да прихвати Влајка Стојиљковића као министра и да је то хтео да каже Мири. Слободан га пита: "А зашто Мири?"

"Тако, да зна..."

"Добро, Јовице, сад зна. И...?"

"Ја нећу допустити да он уђе у зграду..."

"Не брукај се, Јовице. Уосталом ти се ту ништа не питаш. Ко ће бити министар одлучује Влада, а не помоћник министра. А ти то добро знаш."

Мислим да га је Слободан мало умирио, својим држањем више него речима. Прешао је на тему о својој "служби", Државној безбедности, коју је он "направио", која је "као лутка" и у коју он неће никоме допустити да се "меша". Слободан му је скоро братски и другарски и са највећом пажњом рекао да у држави постоје надлежности којих сви морају да се придржавају - и председник, и Влада, и министри, и њихови заменици и сви функционери. И институције.