ЗА време тромесечних демонстрација чули смо да је изашла књига новинара Славољуба Ђукића о нама. О Слободану и мени, и да је била непријатељски написана. Тада нам је неко рекао да то није прва његова таква књига. Да је он и раније писао о нама ружно, а и неистинито. До тада то нисмо знали, а и да јесмо... О нама, а нарочито о Слободану, писало се од почетка деведесетих година у опозиционој штампи непријатељски - све ружно, све нетачно. Слободан те новине никада није читао. Ја јесам понекад. Нарочито на почетку, а после сам одустала.

У нашој држави није постојао начин да се људи, па ни шеф државе, заштите од клевета и лажи. Опозициони медији су и финансирани из иностранства са тим задатком као јединим. Још једна или три књиге на такав начин написане - спадало је то у духовни и морални амбијент који је био распрострањен у Србији тих година као заразна болест.

Па ни ту књигу нисмо видели, нити смо се за њу интересовали. Поменуо ју је неко од пријатеља у кући кратко и прелазило се на разговор о другим темама.

ПРОЧИТАЛА сам одломак те књиге у НИН-у... Он описује наш лични живот иако нас никада није ни видео ни упознао, а нисмо живели пет векова раније па да се обавештава путем документа и на друге сложене и тешке начине. Били смо савременици, из исте земље и из истог града. Скупљао је, дакле, информације о нама с конца и конопца и склапао књигу. Ко зна ко му их је давао, углавном, претпостављала сам, људи који нас сами нису ближе знали или су просто били политички противници.

Али онај детаљ који је скренуо моју пажњу у том тексту је био да се моја радна соба налази на само два--три корака далеко од спаваће собе у резиденцији у Ужичкој 16. И то је било тачно. Али откуд је он то могао да зна. Скренула сам на то Слободану пажњу. Само на тај детаљ, о целини текста у НИН-у нисам му ништа говорила. Од наших многобројних другова, гостију, пријатеља нико није долазио на спрат. Само деца, три лекара и особље резиденције. Све остале смо примали у приземљу, било је довољно простора.

ДУШКО Митевић је за време тих демонстрација често долазио код нас, додуше, као и увек, осим за време оне паузе после његове смене са телевизије 1991. године. Уосталом, и та пауза је кратко трајала.

Једном приликом поменуо је ту књигу Славољуба Ђукића као нешто ружно, нечасно, недостојно новинара који је ранијих година имао бољу репутацију. Слободан га пита:

"Шта мислиш, Душко, ко је могао да му да информације о нама за ту књигу?"

Душко се мало замислио па каже: "Богољуб Карић."

Слободан каже: "Не верујем. Нема Богољуб очи за такве детаље које ми је Мира навела да је прочитала у одељку објављеном у НИН-у."

"Никад не знаш", каже Душко, "ја мислим да је ипак он."

"Али то о радној соби до спаваће собе је податак који за Богољуба не значи ништа. Мада он никада није ни био код нас на спрату. Нема појма како изгледа", каже Слободан.

Душко слеже раменима. Па онда каже:

"Неко од особља, можда неки лекар..."

И Слободан слеже раменима.

КАСНИЈЕ, ја сам се сетила - Душко, Душко је био једини на спрату кад сам једном била болесна. Лежала сам у спаваћој соби, он је дошао да ме обиђе, а онда сам прешла у радну собу и ту седела са њим читаве вечери. Неће ваљда бити да је Душко?!

Али убрзо је до нас допро први, па други глас да је податке за књигу Ђукићу дао Душко Митевић, да је чак можда написао књигу. Нисам са том сумњом могла да будем дуго а да је не саопштим Душку.

Договорила сам се са неколико другова са којима смо се дружили заједно и Душко и ми, да једно поподне дођу у Дирекцију ЈУЛ-а и позвала сам, разуме се, и њега, Душка. Нисам никоме рекла зашто их зовем. "Свратите на кафу", то сам рекла.

Већ је увелико одмицао дан кад су стигли. Сви су били лепо расположени. Зоран Тодоровић, секретар Дирекције ЈУЛ-а, Хаџи Драган Антић, генерални директор Издавачко--новинске куће "Политика", Вељко Кнежевић, амбасадор Југославије у Хрватској, Олга и Милан Милутиновић и Дојчило Масловарић, члан Дирекције ЈУЛ-а. Вељка Кнежевића сам позвала зато што је био директор хрватске телевизије у социјалистичкој Хрватској када је и Душко радио на београдској телевизији па су се тако знали добро и, надам се, поштовали. Дојчила Масловарића не знам зашто сам позвала. Дружила сам се са њим тих година.

ПОСЛЕ првих десетак минута о времену и како је ко, ја сам рекла Душку да је податке за књигу Славољуба Ђукића дао он. Рекла сам да сам запањена - у нашој кући је такорећи био свакодневно, путовао је са мном по свету много пута, хиљаду пута је вечерао и ручао у Дубашници и Карађорђеву, и све то време клеветао нас код човека који је познат по свом непријатељском односу према Слободановој политици и њему лично. И рекла сам да то говорим пред заједничким друговима и пријатељима, нека сви чују шта сам му рекла и нека и он и они чују и знају да ја у то верујем.

Душко се силно потресао, побледео је, рекао је да је он срчани болесник, да то што чује може да га убије, устао је, говорио је стојећи, лице му је одједном постало потпуно црвено, хватао се за грло и груди, полази према вратима говорећи да је он мој једини пријатељ, да су сви остали издајници и кукавице или ће то бити, да ћу остати без њих кад-

-тад, и да ће он бити увек ту за мене, два километра између наших кућа... И отишао је посрћући.

Ето, то је било све. Отишао је из мог живота, из нашег живота, а ускоро и из земље. Бар политички и финансијски. У Будимпешти је имао канцеларију, тамо је наставио да ради - па, за кога него за Американце, за које је радио бар деценију уназад.

НЕ ЗНАМ да ли су сви за столом били уверени у оно у шта сам им рекла да сам била уверена ја. То јест, знам да Зоран Тодоровић и Хаџи Драган Антић јесу. Ваљда су били и остали. Говорили су о томе мање-више и пред Душком. Додуше, Милан Милутиновић је највише "цвилео" како демонстранти "играју као Индијанци испред његове куће и урличу испред његовог прозора". То га је потресло више, чак и те вечери, него прилично извесна, готово несумњива чињеница да је наш заједнички друг био цинкарош. И да овога пута није морао да ради по налогу Американаца, као што је по њиховом налогу агитовао и успео у агитацији за Милана Панића својевремено. Овог пута је радио по налогу своје неморалне личности.

Неколико година касније тешко се разболео и тешко умро у Београду. Није стигао да ме види баш остављену од свих и да једини остане уз мене кад ми се то деси.

СУТРА: Државна безбедност "лепа као лутка"