ДВА дана после мог доласка из Индије, усред демонстрација, дошли су код мене Душко Митевић и Александар Тијанић. Било је вече, била сам сама. Седајући, још у ствари није ни дотакао столицу, Тијанић је, са својим готово пословичним цинизмом, рекао нешто о неспособности Владе у вези са демонстрацијама. Али и са очекивањем да ћу поделити његово мишљење. И све то - спуштање на столицу, потцењивање Владе, очекивање моје сагласности у изразу лица, у очима, све је некако трајало неколико секунди.

Није још стигао да седне кад сам га прекинула и разочарала: "Не рачунајте на моју сагласност. Уосталом, ви сте Влада... Ни већег човека ни мањег срца."

И, заиста, Тијанић је већ неко време био министар за информисање у влади Мирка Марјановића.

НА ТУ ИДЕЈУ дошли смо некако заједно Душко Митевић, Богољуб Карић и ја. Или сам бар ја мислила да је тако било. Да смо на ту идеју дошли све троје - спонтано и у исто време.

А дошли смо на ту идеју зато што смо у сусретима са Тијанићем увек слушали о недостацима политике информисања. У почетку сам то слушала само ја, ја сам га прва упознала и сретала сам се са њим много раније од Душка и Карића. Касније сам га и упознала са њима.

ТИ РАЗГОВОРИ, претпостављам, били су слични, бар на почетку, онима које је водио са мном.

А у њима је некако доминирала Тијанићева критичност, или да будем прецизнија - Тијанићев критицизам. Он је све видео у текућој политици, али некако и у стварности уопште, кроз недостатке које је набрајао и анализирао. Ретко сам га чула да је о нечему или о некоме говорио позитивно, поготово лепо. Просто, био је направљен од таквог материјала.

Ругао се свим појавама и свим људима. Често грубо, не баш увек духовито. То што је било духовито било је духовито на прилично јефтин начин.

Али је истовремено био веома осетљив чак и на најмању шалу упућену на његов рачун. Шалу на свој рачун је сматрао увредом, а ругање на свој рачун је сматрао разлогом за физички обрачун, до кога је долазило, али по правилу, са слабијим од њега.

ПРЕТПОСТАВЉАМ да се у контактима са мном контролисао више него у контактима са другим саговорницима. Била сам удата за шефа државе. Његов критицизам, цинизам и уопште неко цепидлачење и закерање, како се то у народу незграпно каже, имали су ипак лимите кад је разговарао са мном.

Али, ако бих ја имала било какву примедбу политичке или персоналне природе у вези са политичким људима, он би се мало више опустио, брзо би ме доживео као истомишљеника шире природе. И, тако, годинама ...

Претпостављала сам, у ствари, знала сам, да је та његова особина више долазила до изражаја у разговорима са Карићем и Митевићем и мислим да се неизбежно одразила на уређивање Карићеве телевизије. Он је успео да наметне Карићу образац по коме његова телевизија не треба да буде само забавна, већ информативна, што значи и политичка. Колико је тој преоријентацији допринео Душко Митевић у време када се она догађала, нисам знала, али сам нешто касније, и не много касније схватила да је настојање у том смислу - и Митевићево и Тијанићево, било обострано.

ИСТОВРЕМЕНО, Тијанићева критика политике информисања коју је Влада водила била је једна од сталних тема у нашим заједничким разговорима. Тијанићева критика је била тако надахнута да смо нас троје (Карић, Митевић и ја) дошли на идеју да предложимо, пре свега, Слободану, а касније и Мирку Марјановићу, да му се повери да буде министар информисања. Ако види шта све није добро и зна какао би било боље, па, ето, нека му се пружи прилика да то што зна боље од других, примени. И тако смо једног дана Карић, Митевић и ја изнели тај предлог Слободану. Он није одбио, скоро да ништа није рекао, просто нас је згрануто гледао.

Подсетио нас је на његову наклоност и финансијске везе са Демократском странком док је био директор телевизије Политика као и на то да је постао директор Карићеве телевизије искључиво на моје залагање.

Али ето, ја сам се залагала, опет са аргументацијом која није била сасвим без основа. Политика информисања коју Влада води није, по Тијанићевом мишљењу, добра, могла би да буде боља, могла би да буде одлична. Само кад би... Шта? Кад би он, на пример, био министар за информисање. Није то рекао он. То је произилазило из онога што је он говорио. А рекла сам ја.

СЛОБОДАН је обећао да ће разговарати са председником Владе Мирком Марјановићем. Не знам како је тај разговор текао, али поуздано знам да је Мирко Марјановић тај предлог прихватио само зато што је дошао од Слободана. Имао је лоше мишљење о Тијанићу, а није веровао да је Слободан имао боље.

И тако, Тијанић је постао министар. И био је незадовољан од првог дана. Жалио ми се на све - не зове га председник на консултације које има сваког понедељка, нема посебну зграду, министри нису баш неки, Каназир, министар за науку, једва да разуме свој посао ....

Настојала сам да му објасним да уопште није у праву. Да председник на редовне консултације понедељком зове потпредседнике Владе а не министре. Да засебну зграду има само Министарство унутрашњих послова. Да знам многе министре као образоване и паметне људе. Да је Душан Каназир, министар за науку, био дугогодишњи председник Српске академије наука, светски признат научник и један од најистакнутијих интелектуалаца у нашој земљи. Нисам хтела да му кажем да он, Тијанић, има завршену средњу школу и започете, а незавршене студије на Факултету политичких наука.

Он ме је молио да питам Мирка Марјановића да ли би хтео да се нађемо заједно нас двоје са њим.

И НАШЛИ смо се у канцеларији председника, где је Тијанић изнео своје примедбе у виду обазриво саопштеног мишљења. А добио је скоро идентичне одговоре онима које је чуо нешто раније насамо од мене.

Обоје, и Мирко Марјановић и ја смо му сугерисали да буде активан у свом послу, без обзира на примедбе које има, поготово зато што су оне неосноване.

А ја сам му насамо рекла да он, такорећи, уопште и није активан, да не функционише, да није одржао ниједну конференцију за штампу, да му за то нису потребне посебна зграда и консултације понедељком које председник има са потпредседницима Владе.

Рекао је да он то све има у виду, наравно да сам ја у праву и у крајњој линији слажемо се. Тако смо некако окончали разговор када смо остали сами.

После неколико дана ја сам отишла у Индију.

А у Београду су почеле демонстрације.