КРАЈЕМ децембра Слободан је одлучио да се обрати свим грађанима Србије, целом народу. Хтео је да то учини на митингу са говорнице у центру града. Била сам против. Сумњала сам у безбедност такве говорнице. Али сам знала и да моја несагласност неће променити његову одлуку. Већ сам једном била против, већ сам једном била на ивици најдубљег очајања, оног априла 1987. када је одлазио у Косово Поље, да се сретне са очајним Србима и са већ масовним албанским сепаратистима. Али, упркос мом страху, он је отишао и одржао онај чувени говор са прозора, који ће до јутра дигнути на ноге цео српски народ. Или бар ону већину којој је стало до државне територије и националне историје.

Знала сам да ће тако бити и овог пута. Да ће хтети да говори са трибине постављене у самом центру града, и да ће, наравно, тврдити да је безбедан. То је говорио, пре свега мени и због мене, али није само мене тешио, заиста је тако мислио.

БИО је 24. децембар 1996. Митинг је заказан за три сата. Организатори су били Градски одбор СПС-а и ЈУЛ-а. Руководства обе партије су почела да се сакупљају већ у дванаест у просторијама хотела "Москва". Када сам у дванаест стигла тамо, у једној просторији је било руководство ЈУЛ-а, у другој руководство СПС-а.

Из ЈУЛ-а су већ сви били стигли. Из СПС-а су тек стизали. Код нас су дошли да се поздравимо, видимо и поделимо одлучност да победимо неправду и издају, Небојша Човић, који је тада био председник Скупштине града Београда и Бранислав Ивковић, који је био председник Градског одбора СПС-а. Памтим њихова срећна и одлучна лица. Отишли су на улицу. Тамо су већ били Александар Вулин и Жељко Митровић, чланови руководства ЈУЛ-а. И већ су се сукобили са демонстрантима. Вулин се вратио мало окрвављен. Наш млади побуњеник против империјалног ропства .....

ТРИБИНА испред "Москве" на којој је требало да говори Слободан била је постављена на месту које се није могло апсолутно обезбедити. Безброј прозора са кућа које су се налазиле около нико није ни покушао а ни могао да контролише. Они који буду на трибини биће лака, савршена мета. То сам знала од почетка, тај ризик је био неизбежан. Слободан га није узимао у обзир. Чинило ми се да нико о томе не размишља.

Али трибина је била окружена и демонстрантима. Бацали су на њу каменице, разбијене флаше, цигле... Учесници митинга, присталице Слободана Милошевића, пристигли из целе Србије и самог Београда, нису могли од њих да се приближе трибини. И већ су постали предмет претњи и напада демонстраната.

Полиције није било.

ПРЕДСЕДНИК државе је требало да одржи ускоро говор са трибине коју апсолутно нико није обезбеђивао.

Кад сам га први пут позвала телефоном да му опишем слику коју видим са прозора и да га питам како мисли да буде одржан митинг и да он говори кад је около хистерични хаос кроз који не могу да се пробију грађани, који су дошли да му пруже подршку, и да га питам зашто нема полиције, рекао ми је: "Све ће бити у реду. Не брини. Сад ће полиција доћи." Полиција није долазила пуна три сата. Три сата сам га звала и питала кад ће стићи, и три сата ми је одговарао: "Стижу сваког тренутка."

Схватила сам - полицију нико није организовао да дође.

У просторију у којој је било руководство СПС-а почели су да стижу после два - Мирко Марјановић, председник Владе, Драган Томић, председник Скупштине, Горица Гајевић, генерални секретар СПС-а, Зоран Лилић, председник СРЈ, Никола Шаиновић, Михаљ Кертес, директор Царине са великим обезбеђењем. Било ми је лакше, бар неколико минута, када сам их видела. Мислила сам да ће сада бити боље, да ће неко од њих или они заједно предузети нешто око безбедности председника и свих нас и свих других који су дошли на митинг.

СЕДЕЛА сам са својим друговима из ЈУЛ-а, разговарала сам неколико пута са Слободаном. А онда сам поново пошла у просторију у којој се налазило руководство СПС-а. Врата су била закључана. Куцала сам, па су ми отворили. Када сам ушла унутра, питала сам одмах шта се догађа са обезбеђењем. Нико није знао ништа да ми каже. Знала сам да је Кертес близак пријатељ са Радованом Стојчићем Баџом, замеником министра полиције, који је био задужен за сектор јавне безбедности. Ово је требало да буде његов посао. Молила сам Кертеса да га зове, да види о чему се ради. Рекао ми је да му је телефон заузет. "Зови га поново", молила сам. Сваки пут ми је одговарао да му је телефон заузет.

Негде око три Слободан ми је јавио да ево полиција стиже и да он полази. Полазе у исто време шеф државе и полиција. Он ће ваљда на трибини да стоји и чека док је они обезбеђују.......

РЕКЛА сам свима, из руководства обе партије, да он полази и да треба да пођемо и ми. Из ЈУЛ-а су сви устали и одмах кренули, из СПС-а су се гледали у тишини. Онда је Мирко Марјановић рекао: "И ви, Миро, идете?" "Наравно да идем". "Добро. Идем и ја". Стигли смо на трибину када и Слободан. Полиција је нешто пре тога рашчистила простор око ње од демонстраната. Окружили су га грађани који су дошли на митинг, Слободанове присталице. Надала сам се.

Већ је почео да пада лаки сумрак. Он је стајао за говорницом. Ја сам стајала иза њега са неколико другова.

ПРВИ и једини пут била сам на трибини на којој је он говорио. Све раније су биле обезбеђене. Ова је била стратиште. Нисам се више плашила. Ако треба да га убију, нека нас убију заједно. Црна авет фашизма била је опет ту. То би био наставак обрачуна између зла и биографије моје породице.

Тако сам мислила само један минут. Можда три. Преосталих шездесет и више, колико је трајао митинг, нисам се бринула, нисам се плашила. Њега, Слободана, чувале су звезде, небо, Бог. Доле су се орили аплаузи, чула се песма, носили су Слободанове слике. Завршио се митинг. Заједно смо пошли ка његовој канцеларији на Андрићевом венцу.

ИШЛИ смо кроз масу људи, једва смо се пробијали кроз њу. Никакво обезбеђење. Само лични пратилац, поред нас, и сам изгубљен у тој маси. И стотине руку пружене према Слободану. Биле су пријатељске. Али могле су и да не буду. Ко о томе брине. Звезде, Бог? Бринули су. Али требало је да брине и надлежно министарство. Али није бринуло или скоро да није.

Опструкција која се догодила 24. децембра поводом митинга, налагала је промене у Министарству унутрашњих послова. Исте ноћи. Или бар, следећег јутра. Али до ње није дошло. Преко те опструкције прешао је Слободан, прешла је Влада, прешли су сви. Или то нису доживели као опструкцију, већ као неефикасност.