ПРЕГОВАРАЧКА позиција Србије у Дејтону је била нешто лошија него у време када је био актуелан Венс-Овенов план, који је Скупштина Републике Српске одбила. Тада су Срби имали контролу над седамдесет одсто територије Босне и Херцеговине. Сада су ту предност изгубили, а хрватска офанзива на западној територији Републике Српске била је веома енергична. После "Олује" и пада Републике Српске Крајине они су се осећали веома надмоћно.

На преговорима у Дејтону расположење је ипак било да се подела Босне и Херцеговине изведе на принципу педесет један одсто за Муслиманско-хрватску федерацију и четрдесет девет одсто за Републику Српску. Тиме би не само била призната Република Српска, већ би јој припала и територија за коју у Дејтону није имала основа. И био би окончан рат.

Међутим Изетбеговић је на самом крају преговора обавестио Американце да неће потписати такав споразум. Последњег преговарачког дана, 21. новембра, или прецизније у последњих неколико сати, пред одлазак из Дејтона који је требало да се заврши крахом, Слободан је у рану зору, у шест сати ујутро, отишао код Туђмана са предлогом да њих двојица потпишу споразум и да заједно убеде Изетбеговића да одустане од своје одлуке, односно да потпише споразум. И урадили су то у току преподнева. Изетбеговић је коначно пристао. Споразум је потписан.

БИЛО је то 21. новембра, на дан Светог арханђела. То је била слава Слободановог оца. Слободан се тога сетио тог дана и рекао ми је док смо разговарали телефоном ујутру: "Мир је склопљен. И на моју славу."

То је значило да се окончава рат у Босни.

Торвалд Столтенберг, копредседавајући Конференције о Југославији, после Конференције у Дејтону, 12. децембра у Ослу изјавио је: "Председник Милошевић је одиграо кључну улогу у мировном процесу у претходној Југославији.

Споразум у Дејтону је финализован Мировним споразумом у Паризу, 14. децембра, који су потписали Слободан Милошевић, Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић. У статусу сведока су га такође потписали председник САД Бил Клинтон, премијер Русије Виктор Черномирдин, немачки канцелар Хелмут Кол, председник Француске Жак Ширак, премијер Велике Британије Џон Мејџор и представник Европске уније Фелипе Гонзалес.

МИР у Босни, постигнут договором у Дејтону, дефинитивно је потврђен билатералним сусретима српске и хрватске стране у Атини 7. августа 1996. године, а српске и муслиманске стране 3. октобра у Паризу.

У ноћи између 20. и 21. новембра, пред завршетак преговора у Дејтону, пронео се Београдом глас да до споразума неће доћи и да се преговарачи враћају кућама необављеног посла. Те ноћи су ме Александар Тијанић и Вук Драшковић, свако за себе и одвојено, разуме се, звали по сто пута да ме моле да утичем на председника да учини све да преговори не пропадну. Као да то није био његов задатак тамо, него је требало да га Тијанић из Београда на то подсети. Пошто се ниједном нисам до краја разбудила за време тих телефонских разговора, или ми се бар тако чинило, вероватно сам им "обећавала" да ћу му свакако пренети поруку кад га чујем ..... Шта да му пренесем? "Моли те Вук Драшковић да се потрудиш ......" Питао би ме да ли сам луда, шта ми је.

ЗНАЛА сам да ме неће ни звати у току ноћи. Знао је да спавам, а вероватно није ни имао времена. Јавио се сутрадан, кад је све било срећно окончано и кад је кретао за Београд.

Са Слободаном сам се чула једном или два пута дневно. Временска разлика је била велика, он је целог дана био веома заузет. У Београду је био дан када је у Дејтону била ноћ. Па смо тако мало теже налазили време да се чујемо, нисам га никад питала како тамо теку преговори. Знала сам да су сви разговори контролисани и веома сам водила рачуна о томе. Он се интересовао шта радим, како смо деца и ја. Никаквом политичком темом се нисмо бавили. Не бисмо и да је био на мору, на плажи, а не на најкрупнијем светском догађају на крају 1995.

СУДБИНА рата и мира у Босни није зависила само од понашања Срба у том рату. У њему су учествовали и муслимани и Хрвати. Ма колико да су њихови лидери били недоказани и сујетни, ако је међународна заједница била заиста заинтересована да заустави рат у Босни, могла је то, односно требало је да је могла. Од 1992. до 1995. године тим ратом су се бавили Савет безбедности Уједињених нација, Савет министара Европске заједнице, Амерички конгрес и Сенат, Организација исламских земаља, Генерална скупштина УН, ОЕБС, председници држава и влада најмоћнијих земаља на свету ......

Сви они заједно нису могли да зауставе рат и да, према томе, буду криви за његово трајање и разбуктавање, али се кривица приписивала за одсуство способности за заустављање рата само малој Србији. Која је уз то могла да има евентуално утицај само на једну страну у рату. Јер и кад би та једна страна била кооперативна под утицајем Србије, њена кооперативност не би била довољна за заустављање рата.

ДРУГЕ две учеснице у њему су такође биле некооперативне, а на њих је утицај имала међународна заједница. Зар несумњиви утицај целе међународне заједнице, на челу са Уједињеним нацијама и САД на муслимане и Хрвате (и у крајњој линији и на Србе), у Босни није био моћније средство за заустављање рата од евентуалног утицаја мале Србије на само једну страну. Међународна заједница је од Србије очекивала одговорност за коју је сама била надлежна, а коју није успела да има. Или, није хтела.

У прилог тој сумњи налази се податак о разговору који је у Паризу поводом потписивања Мировног споразума децембра 1995. године водио Клинтон са Слободаном Милошевићем у присуству Момира Булатовића и Милана Милутиновића. Том приликом је председник САД рекао да је важније како су неки догађаји представљени у медијима од тога како су се стварно догодили. Сугерирао је као решење да Југославија, односно Србија, поправе слику о себи у медијима. "Натерајте ме да вам верујем", то је по њему требало да буде начин који ослобађа Србију одговорности и кривице које јој се неправедно приписују.

А да је подршка Србима у Босни била само наведен, а не и стварни разлог за санкције, показаће следећа година.