ЗА време демонстрација СПО-а марта месеца 1991. године делегација демонстраната је тражила пријем у Скупштини Србије и захтевала да се смене директор и главни уредник "Политике" и директор Телевизије. Директор и главни уредник "Политике" је био Жика Миновић, а директор Телевизије је био Душко Митевић.

После су од захтева за смену директора и главног уредника "Политике" одустали.

За време тих демонстрација директор и главни уредник "Политике", Жика Миновић, једна од најактивнијих личности у догађајима пре Осме седнице, за време седнице и после, који је као такав и постао директор и главни уредник "Политике", био је пасиван, изгледао је као да је кооперативан са тим догађајем. Вероватно је СПО због те кооперативности одустао од захтева за његову смену.

Та кооперативност је била свима у руководству државе и СПС-а видљива и многи су пребацивали Слободану зато што је Миновић и даље на функцији на којој се налазио. Благонаклон однос Жике Миновића према активностима СПО-а за које се већ знало да су организоване изван Србије и Југославије, доживљен је као оправдан разлог да му више не буде поверен тако значајан политички и национални задатак као што је уређивање главних националних новина.

СЛОБОДАН га није позвао на разговор око његовог понашања, нити га је померио из "Политике". Време је пролазило. Жика је наставио да ради свој посао у "Политици".

Једног дана, почетком децембра 1992, у згради "Политике" давала сам интервју за Радио "Политику". Главна уредница Рада Вишић ме је тада питала да ли бих желела да се видим са Миновићем. Он је био у својој канцеларији и она му је рекла да сам ту. Да, хтела сам, наравно.

Обе смо отишле код њега. Проговорили смо неколико конвенционалних реченица, онда је она отишла. Остали смо сами. Он је седео прекопута мене, у великој фотељи. Тада ми се чинило да је велика. Можда и није била. Чинило ми се велико и одело на њему, нарочито рукави. Одмах сам рекла: "Жико, побогу, зашто, шта ти је било?....." Он се скупио у оном великом оделу и завукао је шаке у рукаве и рекао ми је потиштено: "Уплашио сам се. Ето ти. Уплашио сам се. Кукавица сам. Замери ми колико хоћеш." Гледала сам у те рукаве у којима су нестале његове шаке, и како је сасвим мали у свом оделу и фотељи и било ми је жао. Уопште нисам била љута на њега. Нисам му ни замерала.

ИЗГИНУО је око Осме седнице. Био је предмет највећих напада групе око Ивана Стамболића и њега лично. Све је издржао. Слободан га је звао "челични Жика". Нисмо знали да ћемо победити. Напротив. Да ли је Жика тада потрошио сву храброст коју му је Бог дао ....

"Да ли би Слоба хтео да се види са мном? Питај га, па ми јави."

"Хоћу", обећала сам. Мада сам веровала да ће хтети.

Разговарали смо затим дуго. Онда је Рада дошла по мене. Растали смо се топло, као некад.

Слободан се сложио да се виде. Позвала сам га да дође код нас једно поподне. Дошао је и донео ми неку малу романтичну слику, плавичасте боје. Дошао је мало раније. Слободан је мало каснио. Били смо сами неко време. То се показало као добро. Имао је велику трему пред сусрет са Слободаном, али мора да му је пао камен са срца чим је видео Слободана како улази и иде према њему са оним познатим срдачним, широким, добрим осмехом са којим је увек дочекивао људе у нашој кући.

"Где си, челични Жико?"

Показала сам му плавичасту слику. А онда смо дуго разговарали о приликама у Србији, о свему као и пре. И то је било све. Жика је наставио свој директорски и уреднички посао за који је Слободан имао све разлоге да се пита да ли ће на њему бити одговоран као што је био пре него што се уплашио. И када ће се следећи пут уплашити поново.

После неког времена је престао да буде главни уредник "Политике", али је, упркос неизвесности у погледу његовог страха, остао да и даље буде директор "Политике" још неколико година. До следећег напада страха.

ЗА ВРЕМЕ студентског протеста 1992. године Слободан Унковић, који је тада био председник Скупштине Србије, одједном је себе доживео као некадашњег ректора, који по природи ствари треба да, у најмању руку, има разумевања за студенте, ако не и да их подржи. Тај микс две улоге - некадашњег ректора и текућег председника Скупштине, манифестовао се као његов излазак пред побуњене студенте са шалом на устима, који је носио због "назеба и кијавице", па је говорио нејасно, мумлајући, али се могло разабрати његово толерантно - професорско разумевање за студенте. Када је протест студената окончан, а на ванредним изборима опет победили Слободан и СПС, формирана је нова Скупштина и био је изабран нови председник Скупштине. Унковић није имао активну партијску и политичку функцију, осим што је био члан Главног одбора СПС-а и, наравно, радио је на свом факултету као професор. Добро сам га знала и знала сам колико му је политика недостајала.

После тог догађаја са студентима није нам се јављао иако смо били и породично блиски. Схватила сам да се просто није усудио јер би наишао на наше оштро пребацивање. И са разлогом.

У оним данима пред Осму седницу, на самој седници и после ње, поводом политике у вези са Косовом, није се чуо. Али, одмах по њеном окончању, изабран је за ректора као кандидат победничке политике. Био је то два мандата. Као председник Скупштине Србије примио је делегацију СПО-а која је захтевала смењивање директора "Политике" и Телевизије и прихватио њихове захтеве. Додуше, урадио је то у договору са врхом у држави, али да је став државног врха био да се њихови захтеви одбију, Унковић би настојао да избегне да их он о томе обавести. Идуће године је "васкрснуо" као ректор, али се није одрекао председничке функције у Скупштини.

Он је то савршено добро знао и зато се није јављао месецима. Кад сам једном срела на Теразијама његову Љиљу питала сам је зашто ми се мој друг Слоба тако дуго не јавља. И она је знала зашто, али, наравно, није то показала. Јавио се већ то поподне, срећан и егзалтиран. Знао је да кад успостави контакт са нама вратиће се у политику, у власт.

Није да му нисам рекла оно што сам сада написала. Али није се ни он бранио преенергично. Он је просто такав. Нехеројски лик.

Али када се буде 1994. године формирала нова Влада, он ће бити министар за науку и њен потпредседник.

Није Унковић имао способност да заштити своју нелојалност. Способност да пређе преко нелојалности својих сарадника и другова је имао Слободан. Имали смо је обоје.