Кад је реч о захтевима СПО-а на демонстрацијама 9. марта 1991. године да се смени директор Телевизије, тај захтев им је прихваћен. Душко Митевић је нешто касније постављен за директора Дирекције робних резерви. Он је био незадовољан и то незадовољство је било мотив да се определи за сарадњу са америчком службом која контролише и настоји да уређује друге земље, пре свега мале. За ту се Душкову сарадњу, међутим, није дуго знало.

Био је, додуше, један догађај, који је требало да буде упозорење, али, нажалост, није био. Или бар, није било довољно.

Једног лета, као и обично, поздрављали смо се пред одлазак на одмор нас двоје са Душком. Били смо код наше куће, он нам је причао да као и увек одлази са породицом у њихову кућу у Херцег Новом. Видећемо се крајем августа. И било је тако.

КРАЈЕМ октобра на вечери код породице Јанаћковић, са којом нас је упознао он, били смо заједно. Слободан и ја и Душко са својом женом Биљаном. После вечере, сви, осим Биљане и мене, су устали и шетали кроз велику дневну собу и разговарали. Биљана ми је за то време показивала слике са пута по Америци, из Дизниленда нарочито, оне су јој се много допадале. Срце ми је стало. Зар нису били у Херцег Новом. И зашто је Душко прећутао Слободану и мени путовање у САД. Ништа нисам рекла Биљани. Једва сам даље видела шта ми је још од тих фотографија показивала. Само сам чекала да одемо, да дођем кући и да испричам Слободану шта сам видела.

Био је, наравно, згранут. Није ништа поменуо Душку, бар мени није рекао да је то учинио.

ПОЛИТИКА нас је у претходној деценији веома зближила. Били смо на истој страни у бурним догађајима средином и крајем осамдесетих. Био је један од најближих Слободанових сарадника, ја сам нарочито ценила његово мишљење, нема броја ноћним сатима које смо провели заједно у години пред Осму седницу.

После смене у Телевизији, једно време се нисмо виђали. Он је избегавао нас. Док једног дана није дошао код мене у канцеларију. Заиста плачући ми је рекао да му много недостајемо нас двоје, наши разговори, време са нама. Тврдио ми је како нам је најбољи пријатељ и молио ме да обновимо контакте какве смо имали некад.

Предложила сам Слободану да га позовемо да дође код нас, он је пристао, али нерадо. Мислио је да се Душко удаљио од политике коју је Слободан водио и да се удаљио од нас лично.

ОБНОВИЛИ смо контакте, идеолог тог обнављања сам била ја и они су се, пре свега, односили на контакте између мене и њега. Била сам склона да минимизирам евентуалну Душкову нелојалност, да је чак и некако оправдам или просто да му је опростим. Тада сам имала у виду само онај тајни пут у САД.

Касније ћемо се често виђати код наше куће у Београду, у Пожаревцу, у Карађорђеву и у Дубашници. Био је веома аналитичан, склон прогнозама, уносио је у атмосферу елоквентни оптимизам. Кад смо били заједно, све троје или веће друштво.

Али, понекад, када смо били сами нас двоје, био је прилично критичан према неким појавама у друштву, односно према неким политичким потезима власти. Нарочито сам запамтила један његов такав дуг, веома дуг "експозе" у дневној соби наше куће у Толстојевој, док смо седели уз камин. Било је неко хладно време напољу. Ја му кажем, кад је већ био при крају свог "говора":

"Зашто то све не кажеш Слоби?"

"Не могу да га секирам. Видим колико је оптерећен. Немој ни ти..."

И БАШ некако у том тренутку улази Слободан, ведар, а знам, уморан је, већ пада вече, али он би радо да утроје разговарамо. И разговарамо, али Душко је позитивно оцењивао све што је Слободан радио, хвалио његове одлуке, употребљавао потпуно друге речи, и глас му је некако био мекши и лице срдачно. Нисам мислила да га тако штити, да је другарски да му прећути оно што мисли да није добро или да би могло да буде боље. Али нисам мислила ни да је непријатељски.

Пропустила сам да кажем Слободану колико се разликује Душков разговор са мном, од оног са њим. И ја, као и Душко, нисам хтела да га секирам.

Док се Душко идуће године није појавио са Панићем као спасоносним решењем за председника Владе .... То решење је било у функцији америчких, а не српских интереса. И Душко је прихватио да заступа те интересе. Али Слободан ће му тада, после дужег времена, поверовати поново. А ја, први пут нећу минимизирати његову нелојалност. (Тада још нисмо знали за његову сарадњу са CIA , која је почела нешто раније.)

НА КОНГРЕСУ СПС-а 1992. године, када је Слободан поново изабран за председника, изабран је и нови генерални секретар. Уместо Петра Шкундрића, који је за генералног секретара изабран на оснивачком Конгресу, на овом, 1992. је изабран Миломир Минић. Нисам била сигурна тада, али плашила сам се да је и ту приписивана извесна улога мени. Само сасвим неоснована, ако је било истина. Петар Шкундрић је био мој друг из Универзитетског комитета, делили смо заједно тешке и лепе дане и године, и били смо заступници исте политике. Миломира Минића једва сам познавала, а нисам га памтила у нарочито лепој успомени из времена трансформације Савеза комуниста.

Али, Слободан је однекуд имао велико поверење у њега, у његове способности, његове људске квалитете, његову личну лојалност.

МИЛОМИР је једини пут у животу разговарао са мном насамо, дошао је на своју иницијативу код мене и ја сам му отворено и кратко рекла какво је Слободаново мишљење о њему. Не верујем да би му Слободан своје лепо мишљење о њему саопштио тако отворено. Да би му рекао о њему оно што је рекао мени. Миломир је био дирнут, некако затечен. Није знао за такво Слободаново мишљење о себи, а још се мање надао да ће то чути од мене. То се догодило пре Конгреса на коме ће бити изабран за генералног секретара СПС-а.

Миломир Минић је био један од ретких људи у СПС-у са којима нисам била блиска, а који је знао да се у кадровску политику њихове партије нисам мешала.

Нисам допринела избору Миломира Минића за генералног секретара, па према томе ни промени са те функције Петра Шкундрића.