ЈУГОСЛАВИЈА се распадала, у Хрватској је већ био рат, почео је и у Босни и Херцеговини, Србији су уведене санкције, друштво је пролазило кроз огромне трауме.

Кадровски догађаји у Србији су им мало допринели. То се није могло избећи. Не постоји друштво, од грчко-персијских ратова до данашњих инфлација, на чији ток и исход нису имали утицај и лични интереси оних који су у њима учествовали.

Време и искуство нису, нажалост, допринели елиминацији тих интереса, чак ни њиховом смањивању. Све је исто, што се тога тиче, као што је било на почетку првих заједница у којима је човек живео и првих држава кад их је формирао. Доминација личних интереса над друштвеним је једно од највиталнијих обележја биографије човечанства. Напредни људи, нарочито левичари у другој половини деветнаестог и у двадесетом веку су дали огроман допринос напорима да дође до те еманципације. Али, ти напори су окончани када и друштва која су се за њих залагала.

У Србији је тај лични фактор већ на почетку деведесетих година био, по свему, неизбежан.

СЛОБОДАН је на оснивачком конгресу СПС изабран за председника партије. Али, са променом Устава те године, није даље то могао да буде, јер по новом Уставу председник државе није могао да буде и председник партије. Тако је функција председника партије припала Бори Јовићу. То је било и логично, био је један од најактивнијих политичара у претходним годинама, имао је углед у политичком и јавном животу, Слободан га је лично веома ценио, а до маја 1991. године, када је изабран за председника СПС, био је председник Председништва СФРЈ.

Али су истовремено у партији сви сматрали да његов статус на челу партије треба да буде привремен, односно да би у тумачењу и примени Устава било потребно и могуће да се нађе начин по коме би Слободан наставио да буде председник СПС. То није било због Слободановог престижа, већ, по оцени свих, због интереса партије. Слободан је већ годинама био национални лидер и био би то без икакве функције, али партији у вишестраначком систему је била потребна његова лидерска личност. И не само због присуства других партија, већ због ружне чињенице да су неке од тих партија већ биле инструментализоване за политичке потребе изван земље.

ТАКО је на Конгресу СПС 1992. године у октобру, Слободан опет дошао на чело партије.

Бора Јовић, који је као паметан и политички човек то знао, ипак није успео да не буде незадовољан. Доживео је своје померање са чела СПС као губитак који му је тешко пао. Тај догађај је однекуд приписао мени. Тада, и приписиваће ми га свих наредних двадесет година. Мени је приписао улогу коју уопште нисам имала, а партији и Слободану слабост према мени.

Слободан је био слаб на мене, то су сви знали, знала сам и ја, разуме се. Али сам се због тога трудила читавог живота да ту слабост не злоупотребим. Хиљаду пута сам то рекла и вероватно написала зато што је у хиљадама дана нашег заједничког живота то било тако.

Али СПС није био слаб према мени. Имала сам у њему, и у самом врху, много пријатеља и другова, али је било и оних који ми нису били наклоњени.

Неки из политичких разлога, била сам тих година превише лева и југословенска, они су се са левицом и југословенством у себи, а многи и јавно, растајали, и желели су да у знаку тог растанка делује и СПС. А неки ми нису били наклоњени из личних разлога, просто им се нисам допадала.

ПОТПУНО неосновано је Бора Јовић био љут на СПС и Слободана због промене у врху партије. И, такође, сасвим, сасвим, без икаквих основа приписао мени одговорност за ту промену.

Ја га лично готово нисам познавала. Срела сам га два-три пута у друштву других другова и једва да сам са њим проговорила више од неколико речи. (У ствари, памтим само један кратак сусрет у Купарима кад је био председник Председништва СФРЈ. Дошао је код Вељка Кадијевића, који је тада био савезни секретар за народну одбрану. Седели су на плажи мало даље од мене и Слободана. Кад је завршио разговор са Кадијевићем дошао је да се поздрави са нама. То јест, са Слободаном. Сео је на песак, близу мене, Слободан је шеткао око нас. Било је топло августовско поподне. Причали смо о мору, времену ...... Нека оса је зујала изнад наших глава.

БОРА је рекао: "Како је наш народ паметан. У народном говору не постоји зољац, само зоља." Помислила сам одмах да је та стрелица била упућена мени. Можда и није, али ни данас не верујем да није.

Брзо сам рекла: "Тачно, тачно. Уопште не постоји сомица, само сом. Ни трутица, само трут." Слободан, шеткајући око нас и, смејући се мало тријумфалистички, каже: "Ето ти, Боро. Не треба се качити са њом. Увек се тако заврши." Мало смо ћутали, минут-два. Па смо наставили разговор о плажи и врућини.

Жао ми је што сам пропустила да му у свим наредним годинама објасним да нисам "крива", да нико није "крив" зато што није остао председник СПС дуже. Додуше, "кривица" других није спадала у моју надлежност, али сам за своју "кривицу" била надлежна ја.

БОГДАН Трифуновић није заборавио да није 1990. године, када је формиран СПС, он постао председник. Свака друга партијска и уопште политичка функција није могла да компензује ону неостварену на челу партије. Зато је решење видео у улози председника савезног Уставног суда, када 1992. године буде формирана СРЈ.

Он се, додуше, правом никада није бавио. Али је сматрао да је довољно квалификован за ту функцију тиме што је по образовању био правник и што се политичким радом бавио на свим нивоима, до веома високог. Није рекао да је незадовољан тим решењем, али није рекао ни да је одушевљен. Није рекао ништа. Приписала сам то његовој интровертној природи. Али сам знала да то није доживео као праву политичку активност до које му је, међутим, једино било стало.