Пожар који је прогутао париску катедралу Нотр Дам узбуркао је светску, али и домаћу јавност. Узбудили су се и они који у цркву никада не иду, али и они којима да бољи људи буду не помажу ни ревносни одласци на литургију, па се овој несрећи радују.


ПРЕ скоро шест година, 21. маја 2013, Доминик Венер, један од последњих витезова у изворном смислу те речи (био је и ратник и књижевник, и историчар и активиста), ушао је у Богородичну цркву у Паризу и себи одузео живот. Иако је био паганин, његов гест није био антихришћански, мада на први поглед тако делује. Напротив, Венер се хришћанству и хришћанској цивилизацији дивио и његов последњи гест више има везе са мучеништвом и саможртвовањем, него са револтом против Бога, што самоубиство најчешће подразумева. Није се он убио јер је презирао живот, него јер га је волео и као највеће добро жртвовао га је зарад вишег циља. То је и објаснио у свом опроштајном писму: "У предвечерје свог живота, суочен с огромном опасношћу која се надвила над мојом француском и европском отаџбином, сматрам својом обавезом да делујем док још имам снаге. Верујем да је неопходно да се жртвујем да бих прекинуо летаргију која нас је захватила. Оно што ми је од живота остало поклањам овим задужбинарским гестом протеста. Док толики људи свој живот претварају у ропство, мој гест представља етику воље. Дајем себи смрт како бих тргао оне чија је савест успавана. Ја се буним против фатализма. Ја се буним против тровања душе и против личних страсти које освајају и уништавају корене нашег идентитета, пре свега породицу, интимно језгро наше, више хиљада година старе цивилизације."

Венер је себи живот одузео да би скренуо пажњу на исте оне болести Запада на које је указивао и један од најхришћанскијих писаца и мислилаца, Александар Солжењицин. Према руском писцу, пропаст Запада неизбежна је јер је западни човек окренуо леђа Богу и посветио се материјалном благостању, јер је заборавио на храброст и жртвовање зарад самоугађања и "безграничне слободе", јер је слово земаљског закона претпоставио моралу. Венер је, дакле, свој живот дао да би га другима вратио.

Шест година касније и црква коју је "поштовао и којој се дивио, јер је изграђена генијалношћу његових предака и јер је споменик прастарим коренима" европске цивилизације је, метафорички речено, одлучила да учини исто то - покушала је да себи одузме живот, да се самоспали. Богородична црква у Паризу вероватно није више могла да трпи зло које обезбожени и изопачени људи чине њој и њеним млађим и мањим сестрама. Није могла да поднесе да је само месец дана раније подметнути пожар букнуо у париској цркви Светог Сулпиција чије је зидове оштећене у Француској револуцији осликао Ежен Делакроа. Није могла да поднесе ни десет других напада на цркве извршене само у фебруару, нити оних око 800 почињених у 2018. години. Вероватно је хтела да се сруши и јер се у Француској руше и десетине цркава које више нису, као што је она, "комерцијално исплативе" па су постале терет секуларној и лаичкој држави која не држи ни до духа, ни до историје и предака.

МОЖДА катедрала Нотр Дам више није могла да издржи ни што њоме данас управљају људи који величају "државу" чији су поданици пре петнаест година спалили њену посестриму и имењакињу, Богородицу Љевишку у Призрену и десетине других цркава и манастира. Што је под управом људи који су по свему чиста супротност оних који су је градили и који су славили победу хришћанске војске на Косову 1389.

Французи, па и остатак западног света, требало би да се запитају због чега је изгорела катедрала у Паризу. Да ли се "самоспалила"? Исто тако би требало да се запитају и да ли ће је на крају предстојеће реконструкције красити минарети, што можда звучи смешно, али је реално. Ми, иако нам је углавном јасно зашто су нам гореле цркве на Косову и Метохији, у Хрватској и Босни, требало би да се запитамо зашто нам се "самоспалио" Хиландар и шта је потребно да учинимо да бисмо га обновили. Не само у материјалном смислу.