ПОСЛЕ ванредних избора крајем 1992. године, за које је опозиција показивала целе године толико интересовање, а Слободан сам предложио да се ванредно одрже, показало се да су наде опозиције биле узалудне. Иако су толико инсистирали на промени власти, на ванредним изборима власт је поново добила поверење грађана. А Демократска странка је добила само шест посланика.

Председник Извршног одбора Демократске странке Зоран Ђинђић је преко мог друга Златана Перуничића тражио да се види са мном.

Златана Перуничића сам знала из Универзитетског комитета. Средином и крајем осамдесетих година био је директор Студентског центра. Та установа је бринула о материјалним потребама студената у Студентском граду на Новом Београду. Те потребе су се, пре свега, односиле на храну, па је ресторан био централно место те установе. Златан је понекад присуствовао седницама Председништва УК, углавном када се дневни ред тицао студентског стандарда. У другој половини осамдесетих година понекад је био и на другим седницама Председништва. Подржавао је политику која је доминирала у Универзитетском комитету и која је касније, на Осмој седници, победила.

КАО кадар те политике био је председник Извршног савета Скупштине града Београда. Када је том саставу истекао мандат, једно време је чекао нови посао. Ја сам му помогла да то буде у Беобанци. Постављен је за њеног директора, иако се банкарством никада није бавио. Али Србија под санкцијама од 1992. године, није ни имала услове за банкарство.

Био је на тој функцији када ме је једног дана обавестио да је Зоран Ђинђић молио да се види са мном. Ја сам прихватила.

Златан је предложио да то буде једно касно поподне у његовој канцеларији. Сачекао ме је испред споредног улаза, одвезли смо се неким полутехничким лифтом до његове канцеларије. Нисам баш разумела толики степен конспирације. Али сам га прихватила. Нисам знала да ли је његовом госту стало до дискреције или су обојица мислила да је стало мени. Тек, било је тако, дискретно.

И било ми је, наравно, чудно откуд Златан официр за везу. Били смо добри другови годинама и политички истомишљеници, али ми никада није поменуо да се лично познаје са Ђинђићем. То није било претерано важно, али није било ни неважно. У околностима када је опозиција толико инсистирала на рушењу власти, СПС и Милошевића. И све то не политички, већ физички.

А ЗЛАТАН је био члан руководства СПС, мој друг, долазио је и у нашу кућу. Дакле, требало је да знамо, или да бар ја знам да има контакт са човеком из такве опозиције. И то такав контакт да на њега падне избор да обезбеди сусрет са мном. Никада га нисам касније питала за разлоге који су га учинили толико поверљивим ликом за неког из ДС.

А тог дана сам се у његовој канцеларији срела са Ђинђићем. Дошао је са њим и Слободан Радуловић. Био је члан руководства странке.

Златан је био са обојицом на ти, направио је неку малу алузију на сумњичавост која влада у политичком животу Србије. Да би је илустровао, рекао је: "Ето Мира улази на споредан улаз да не би била сумњива, ти си (каже Ђинђићу) немачки шпијун..." То је звучало као лако ругање политичкој параноји у којој он, Златан, наравно, не учествује, он је, ето, нормалан човек. Зна Ђинђића, дружи се са мном. Сад смо сви ту. Све је како треба, такорећи.

ОНЕ демонстрације из јуна 1992. године, урлици и вешала, то сам сањала? Али, не помињем их ни ја, ни Ђинђић. Причамо о бољим данима које бисмо желели. Да престане рат у Босни, да поправимо односе са светом, да будемо у бољим односима једни са другима у Србији ... општа, логична места. Избори су прошли, Скупштина је конституисана, Влада је формирана, све је практично у реду. И он би могао да се види са председником. Он то пита мене, срдачно. Ја ћу питати председника. А затим, он ми се жали на Мићуновића да је стар и некористан. Неколико реченица на ту тему.

Слободан се сложио да се види са њим код наше куће. И дошао је, са цвећем и Слободаном Радуловићем. Осим оних поновљених општих места из разговора са мном, опет се жалио на Драгољуба Мићуновића. Он је стар и савршено некористан. Ђинђић све ради. Било би, дакле, праведно да он буде председник странке. Интересује се шта Слободан мисли.

СЛОБОДАН га пита да ли то тако виде и други. Наравно да виде, тврди Ђинђић. "Па, онда је то ствар руководства и странке", каже Слободан. Ђинђић каже да у Главном одбору има сасвим комотну већину, скоро сви су за промену председника и он би да то буде што пре. Нема разлога да се одуговлачи. Слободан му каже да размисли још мало и да ураде онако како Главни одбор мисли да треба. Тако му је отприлике рекао.

Нисмо знали зашто је Ђинђић, у ствари, тражио подршку од Слободана. Не формалну, разуме се. Али неку психолошку, нешто тако. Очигледно није био довољно сигуран у своју одлуку. Имао је потребу да га неко охрабри. Притом, није тог неког тражио међу својим политичким истомишљеницима на десници, у опозицији, или ван земље, тамо одакле су долазили новац, сугестије и остало. Додуше, ко зна.

МОЖДА се и јесте консултовао и на тим адресама. Али, по свему, до ове му је много стало кад је мишљење и подршку тражио од човека кога је сматрао главном препреком друштвеним променама за које су се он и опозиција залагали.

А, онда, прошло је неко време. Слободан и ја смо били код куће, јавља се Александар Тијанић. Преноси поруку за председника: "Да ли Главни одбор оне странке може да се одржи у прву суботу? Ради се о оној смени." Слободан је близу мене. Померам мало слушалицу и кажем му да Тијанић преноси поруку, кажем какво је питање. Слободан каже: "Не ове суботе. Нека помере за недељу-две." Рекла сам то Тијанићу, он се захваљује.

Ваљда се та смена и десила у том периоду.

(СУТРА: Сукоб са Бором Јовићем у купарима)