ИЗМЕЂУ првих и других демонстрација СПО, 1992. године у пролеће, одржани су вишедневни протести удружене опозиције под називом ДЕПОС. И они су тражили демократију.

За разлику од претходних, организовали су у приличној мери студенте. Скоро на свим већим факултетима одржавани су протестни митинзи, тражена је оставка Слободана Милошевића, упућиване су му претње и навођене мане политике у Србији у целини.

Србија је 1992. године имала пуне руке тешког посла. Примила је огроман број Срба избеглих из Хрватске и Босне и Херцеговине, помагала је материјално Србима у ратовима који су тамо вођени, настојала је да сачува мир у вишенационалној заједници каква је била, и била је кључна адреса на коју су стизали сви из света надлежни и заинтересовани да зауставе крвопролиће на Балкану и уреде живот некадашњих југословенских република - дипломате, државници, војни изасланици, мировне мисије....

А СТУДЕНТИ су престали да одлазе на предавања и вежбе, заузели су факултетске сале и у њима држали митинге до дубоко у ноћ, некада до зоре. Ујутру су одлазили кући да спавају и да се одморе за следећу ноћ. Углавном се радило о студентима из Београда. У Студентском граду је било мирно.

Центар студентског деловања, који је имао име Студентски протест, био је на факултету на коме сам ја била професор. И у просторији такорећи до мог кабинета. Делила нас је само једна мала канцеларија. Ту се налазио њихов главни штаб. Ја сам кроз зидове слушала како по цео дан ради гештетнер - умножавали су пароле и летке у којима су тражили бар оставку мог мужа, а по могућству и смрт.

Када су митинзи на факултетима окончани, и почели испити, већ је увелико било лето, крај јуна и почетак јула, штаб је и даље наставио своју активност.

ШТАБ је био активан читавог дана. Ја нисам имала директан телефон у свом кабинету. Имала сам локал на који је позиве за мене примала секретарица декана, њен сам телефон користила на тај начин. Али, после три сата по подне она је одлазила и телефон је пребацивала у суседну просторију у којој је био главни штаб Студентског протеста. Ако је, дакле, мене неко тражио после три, добијао је њих, а они су позиве прослеђивали мени.

Тражио ме је муж. Добио је њих, не знајући да су они. А они, пошто су знали да у свом кабинету имам испите, послали су неког од њих да ме позове на телефон у њихову канцеларију. "Тражи вас муж, професорка." Ја сам устала и отишла код њих, они су зауставили гештетнер на коме су куцали умрлице мога мужа, били су тихи док сам са њим разговарала, пажљиво су ми нудили кафу кад сам завршила разговор.

СЛОБОДАН није могао ни да сања на који ме је начин добио на телефон, ни одакле сам му се јављала. Ја сам се захвалила на кафи, журила сам на испит. Пролазила сам кроз ходник у коме су била вешала начињена од картона и жица на којима је висила лутка са његовим ликом. Излазила сам из просторије у којој су ме љубазни младићи нудили кафом и шапутали док сам разговарала са мужем да ми не сметају. Питали ме да ли сам уморна и да ли ми је претопло у кабинету.

Шта су они у ствари мислили? Да ли су стварно веровали у разлоге који су их окупили у протест. Или су само имали потребу за протестом, било каквим, који иде уз младост, а налази разлог у тешкоћама, било какве врсте, којих ниједно друштво није лишено. А наше их је маја 1992, и у пролеће и у лето, имало превише, али не због неспособности власти да их реши, већ због добре организованости других, изван земље, да нам их изазову.

Никог није било да им то објасни. Неколико професора Београдског универзитета, истакнутих чланова СПС-а, одлазили су на њихове ноћне митинге и разговарали су са њима. Ти су разговори били корисни. Али, недовољни.

НЕШТО касније, уверила сам се да сам била у праву у погледу потребе за јасним и директним разговором.

Једног дана, дошло је двоје новинара из листа "Студент" да траже интервју од мене. "Студент" је био идеолошки заступник протеста.

Прихватила сам интервју. Дали су ми питања и рекла сам им да ћу им дати одговоре када завршим испите. Следећи пут, када су дошли добили су одговоре, али смо наставили да разговарамо о протесту, њиховом понашању, садржини захтева, и тако даље. Ја сам их питала зашто су урликали улицама у вези са својим захтевима, зашто није дошла група њих или делегација код председника државе да му кажу шта имају.

"Како, код куће?"

"Зашто да не."

"Па зар то може?"

"Може, наравно, тако је културније него да галамите улицом."

Тишина, нису рекли ништа.

"Други пут, ето други пут, тражите њега директно."

"Када други пут?"

"Ето, на пример, данас."

"Данас?"

"Данас у шест. Дођите код наше куће."

НИСУ ми веровали да је то могуће, али су рекли да ће доћи.

Ја сам код куће, када је Слободан дошао, најавила новинаре из "Студента". Мало је био затечен, са правом, нисам се са њим консултовала.

"У реду, нека дођу", рекао је.

Дошли су тачно у шест. Главни уредник Слободан Вуксановић и новинари Горан Весић и Александар Јанковић.

Слободан им је отворио врата. "Здраво, момци. Уђите." Поздравили су се са њим, па, природно, мало збуњени. Док су седали, он их је питао да ли хоће кафу. Хтели су. Он је отишао да је скува. Ја сам остала са њима, али они су гледали за њим, не верујући својим очима - седе ту, поред њега и он им кува кафу. И, ево, носи је.

"И хајде да чујем, шта имате да кажете, због чега сте љути."

ЗНАЛА сам да неће имати богзна шта да кажу, али да неће имати тако мало да кажу, нисам се баш надала. Имали су да кажу оно што и ми имамо да кажемо. Мање- више мислили смо исто. Хтели су да могу слободно да пишу о свему.

"Па већ пишете слободно све. Да ли вам неко брани, имате ли нека ограничења?", питао их је Слободан.

"Немамо, али ...."

"Па кад немате, шта је онда у питању?"

Испоставило се да није било ништа у питању. Они подржавају његову политику. Они њега толико цене. Да ли он хоће да се слика са њима. Хоће, наравно. Сликао се. Они су отишли задовољни.

Да ли су пребацили себи онај гештетнер, вешала и урлике на улицама ... или су пребацили себи што ипак нису могли да их пребаце себи. То никад нисам сазнала. Али, нису ни они.

(СУТРА: Зоран Ђинђић тражи подршку од Милошевића за смену Драгољуба Мићуновића)