НЕПОСРЕДНО пошто је ухапшен, Вук Драшковић ми је преко управника затвора послао писмо у коме је молио помоћ, директно за жену и индиректно за себе. Ја сам то писмо показала Слободану. Он ме је питао шта мислим. Мислила сам да их треба пустити на слободу. И Слободан је донео одлуку о аболицији.

Када су изашли из затвора Вукова жена је изјавила да она помоћ никада не би тражила и да је њен муж погрешио што је то учинио. Али помоћ која је стигла није одбила. Напротив. Пожурила је на слободу, што је, наравно, нормално. Само није било морално да се тако стеченој слободи руга.

Сам Драшковић ми је послао још једно писмо, по истом човеку, са молбом да се видимо да би ми се захвалио. Обећала сам да ћу то учинити после годишњих одмора, крајем лета. Разуме се, уз Слободанову сагласност.

И ЗАИСТА, када смо се вратили у Београд, крајем лета, послала сам му поруку да се једне веома касне вечери нађемо у Привредној комори Србије. Њен председник је тада био Влајко Стојиљковић, мој и Слободанов добар друг. Он је организовао да те ноћи у згради, осим њега и девојке која нас је послужила кафом, не буде нико други.

Ја сам дошла прва, чекала сам га у малој сали за седнице. Био је срдачан, пријатан. Ни трага од оне огромне косе и браде, избечених очију и хистеричних покрета из 9. марта 1991. Разговарали смо дуго, до касно у ноћ. Он ми се, пре свега, захвалио. А онда смо причали о политичким темама. Како их види он, како их видим ја. Он је био опширан, ја сам била кратка. Он је своје мишљење излагао и образлагао, како је време пролазило, све више епски, фолклорно, као у народним песмама. Био ми је занимљив тај речник и начин мишљења. Те вечери. Слушала сам га пажљиво и он је био задовољан мојом пажњом. Нисам, наравно, знала какав сам ја утисак оставила на њега, али ми се чинило да је разговор текао лако и готово пријатељски.

НАСТАВИЋЕМО да се виђамо наредних годину и по дана на истом месту и увек касно у ноћ. У почетку смо само пили кафу, а касније смо заједно вечерали. Мене је временом његов епски приступ догађајима у друштву на самом крају двадесетог века почињао мало да замара. Али сигурна сам да то нисам показала. После неколико сусрета, он ми је пребацио да док он говори ја зевам. Заиста, изгледа да је било тако. Али ја сам мислила да је то било због касних ноћних сати, а не због тога што ми је он био досадан. И уверавала сам га да је тако.

Предложио ми је да кад шаљемо поруке једно другом пејџером потписујемо се - он као "брат", ја као "сестра". И да то буде шифра за евентуалне телефонске позиве. И, када сам га једном приликом звала телефоном, а секретарица ме питала ко сам, ја сам по договору рекла - сестра. Секретарица је питала: "Која сестра?" Нисам знала да има више сестара. Рекла сам да му пренесе просто - сестра. И он је одмах знао да сам ја. Пребацила сам му да ме није упозорио на број сестара које има, али је он тврдио да је оваква формулација довољна. Понекад ћу тако добијати и писма од њега потписана са "брат".

ЗА НАШЕ сусрете није знао нико осим Слободана и Влајка Стојиљковића. Слободана сам упознавала са нашим разговорима већ те ноћи ако је био будан, или сутрадан. Нешто од тих разговора су биле и пријатељске поруке за њега.

Једног дана, идућег пролећа, враћала сам се кући и улазећи у двориште видела сам Слободана како седи испред куће и чула га како телефоном разговара са Вуком, тражио је мене, Слободан се јавио, па су тако разговарали први пут. Када сам улазила у двориште чула сам Слободана како му каже: "Мира каже да сте врло пријатан саговорник." А он оданде, задовољан том оценом и самим разговором, односно, чињеницом да се тако једноставно и лако чуо са Слободаном, позива нас на вечеру, његова жена, тврди он, уме лепо да кува.

НЕПОСРЕДНО после нашег првог сусрета био је неки мањи митинг СПО-а у неком месту у унутрашњости на коме је он говорио, састав уобичајен визуелно. Али када је требало да буде уобичајен и вербално, дошло је до промене. Када је неко из масе поменуо Слободаново име и када су почели први урлици у виду претњи и клетви, Драшковић их је прекинуо и на изненађење свих пристуних рекао: "Не тако. Он је наш домаћин." Његови су дисциплиновано заћутали, али потпуно збуњени.

А сам Вук ме је ујутро звао и питао ме да ли сам претходне вечери гледала вести и да ли сам видела шта је рекао. Да, видела сам, казала сам.

ДРАШКОВИЋ се у ствари и понашао и осећао амбивалентно. Њему се, поготово када је разговарао са мном, допадала Слободанова политика и његова личност. То сам лепо видела. Али је у контакту са својим саговорницима изван земље, са Запада, најпре морао да се слаже са њима, а онда је и убедио себе да се слаже са њима. Те две сагласности су биле потпуно противуречне, савршено инкомпатибилне. Не знам како се сналазио са њима.

И не знам како би се ствари одвијале даље, упркос противуречних сагласности које су обликовале његову личност, да није било једне хладне снежне ноћи, док је Слободан био у Дејтону. Био је понедељак, ујутру, позвао ме је телефоном рано и предложио ми да се видимо те вечери на уобичајеном месту. Ја сам рекла да не могу.

ИМАЛА сам, заиста, неку обавезу те вечери, а и нисам желела да се видим са њим кад Слободан није ту и без договора са њим. Он је, међутим, веома инсистирао. Ја сам одбијала и одбијала. Али је он онда рекао да ако не дођем он ће до подне организовати велике демонстрације у центру града. Мислила сам да немам избора и прихватила сам да се видимо.

Али сам му увече, кад смо се срели, рекла да је то уцена. Он се срдачно смејао и рекао ми да је, наравно, уцена. "А ви сте се показали као сасвим наивна особа. Како сам могао да сакупим људе у великом броју за само неколико сати у једном дану и по таквој хладноћи."

Моја наивност му је била симпатична. Али се није надао да ћу се ја наљутити и да више нећу желети да се виђам са њим. И нисам се са њим видела наредне четири године. Следећи пут биће то за време бомбардовања.

А са Слободаном ће се он видети први пут три године касније, после тог последњег сусрета са мном.

(СУТРА: Милошевић кува кафу новинарима "студента")