У почетку је главни притисак на Србију био преко политичких партија које су неке западне владе финансирале, у приличној мери организовале и у сваком смислу инструирале на који начин да својом активношћу дестабилизују власт у Србији.

Та дестабилизација преко ових партија, које су се идентификовале као опозиционе, одвијала се преко средстава информисања која су финансирана изван земље и преко уличних нереда и демонстрација.

Што се медија тиче, њих на самом почетку деведесетих година није било нарочито много, неколико дневних и периодичних листова и неколико телевизија.

Најутицајнији и најпопуларнији је био недељник Српског покрета обнове "Српска реч", чији је главни уредник била жена председника партије, затим Радио "Б92" и ТВ "Студио Б". Касније ће се број дневне и периодичне штампе опозиционе оријентације повећавати. У опозиционе ће се трансформисати неке до тада неопозиционе новине, као на пример "НИН", али ће се појавити и велики број нових дневних и недељних новина ("Време", "Данас" ...).

МЕДИЈСКА мрежа, и када је реч о штампи и када је реч о електронским медијима, шириће се на унутрашњост. До краја деценије, према извештају Савезног министарства за информисање, у Србији ће преко деведесет одсто медија бити у рукама опозиције.

Њихов задатак углавном није имао политички карактер. Бар не онај политички карактер којим опозициона средства информисања треба да се оглашавају критички према економској, социјалној, културној, националној и свакој другој политици власти. Требало би, при том, да ту критику прате и одговарајући предлози како да се постојеће слабости отклоне, нуђењем других, бољих решења.

Али, опозициони медији у Србији су пуних десет година углавном имали у програму грубо и уличарско ругање званичној политици и лично вређање њених представника. Да ли су такав задатак добили од својих финансијера и инструктора или за озбиљнији, онај прави опозициони приступ нису били способни, није се могло знати, а није било ни најважније.

И ТАКАВ начин доносио је резултате. Нарочито код младих људи који су, у недостатку реакције власти на медијску манипулацију опозиције, имали на располагању њихову лаку и доступну медијску присутност. Осим тога, ти медији су по свом садржају, сензационалистичком и интригантском, били атрактивни за младе људе, који по својој природи, и бар већина, нису склони сложенијем, а нарочито опширнијем приступу у информисању.

На радозналост такве, ниске природе, уредници и новинари ових медија су рачунали нарочито када се ради о скромније образованим слојевима становништва. А затим, налазили су подршку и код једног слоја интелигенције, националистичке и десничарске, која је чак и такву приземну критику власти, у недостатку озбиљне и паметне, доживљавала као прилог шансама да је замени нека друга - мање југословенска и сасвим десничарска.

ОПОЗИЦИОНИ медији су били прва, константна и издржљива пета колона у Србији деведесетих година. Они су то могли да буду тако и толико не само зато што су били експозитура моћних интереса изван земље, већ и зато што је власт дуго, скоро до самог свог краја, потцењивала њихову улогу у креирању расположења јавности и могуће реакције јавности. Да су полуистине, неистине, бруталне лажи, демантоване од почетка, а увреде, политичке и личне природе, третиране у складу са законом саме земље, а и по угледу на праксу других, развијених земаља када је о неистинама и клеветама реч, можда би утицај опозиционих медија био мањег домашаја, са мањим резултатом.

Тешко је знати да ли би било тако без покушаја да буде тако. Али без таквих озбиљних и континуираних мера (покушаја) није се заиста могло очекивати да ће опозициона средства информисања, нека правда, сама по себи, сместити у корпус зла које се организовано наносило земљи и народу који одбијају да своје интересе ставе на располагање политици која те интересе у ствари укида.

ДРУГИ облик притиска на власт у Србији са циљем да се дестабилизује, а по могућству и укине, су биле перманентне демонстрације политичких партија, појединачно или удружено.

Почело је демонстрацијама СПО које су одржане годину дана пошто је нова власт формирана, 9. марта 1991. године у Београду. Оне су креиране изван земље, а реализатор је био Вук Драшковић, који је због своје националистичке оријентације и националистичке активности са којима су надлежне службе западних влада биле упознате, био принуђен да се стави у њихову службу, да не би сносио одговорност за ширење национализма и шовинизма, ако би до покретања те одговорности дошло, али и због организовања паравојних формација у Хрватској, четничке и криминалне природе.

Ове демонстрације су трајале један дан, биле су усмерене на рушење власти, додуше није било јасно да ли само власти у Србији или оног што је још од југословенске власти 1991. године формално функционисало.

ЗБОГ нереда којим су нанесене материјалне штете граду и била угрожена безбедност грађана (погинули су један демонстрант и један милиционер) Вељко Кадијевић, савезни секретар за народну одбрану је донео одлуку да на улице Београда изведе јединице ЈНА.

Тако су прве демонстрације окончане. А сама странка и њен председник су у наредним годинама настојали да их учине култним датумом борбе за демократију.

Годину дана после пада Берлинског зида и окончања Хладног рата, све земље некадашњег социјализма су увеле демократију по обрасцу који је у свом интересу диктирао Запад. Последња је остала Југославија, односно њена источна половина. Тамо се та демократија разумела као ограничење суверенитета, први корак ка његовом укидању, уступак колонијализацији која је куцала на врата планете већ тада.

После две године СПО ће покушати да понови демонстрације још једном, са мање ентузијазма и са више агресивности према органима безбедности, који се сами нису служили насиљем. Због тога ће Вук Драшковић бити ухапшен и вероватно би били осуђени и он и његова жена, као подстрекивачи немира у којима су нанесене материјалне штете грађанима и граду и изгубљен живот једног милиционера. До суђења није дошло јер их је Слободан на моју молбу аболирао.

(СУТРА: Вук и Мира као "брат и сестра")