РАЗМЕТАЊА и оговарања су велика зла за појединца и нацију у целини. Појединац који се размеће тиме задовољава своје поремећене вредносне категорије и страсти. Људи који учествују у оговарању улазе у опасне интриге, онакве као што су биле оне које су уништиле Дамаск, центар светске моћи и културе у свом времену. Њега су поробили и похарали народи који су били на далеко нижем - варварском нивоу. Овај центар се могао срушити само изнутра - интригама. Оговарање на први поглед делује као забава, која се на крају своди на рушење најјачих утврђења.

По Хелветиусу: "Оговарање је неспорно велики човеков порок. Оно је и неизбјежно, јер у земљи гдје грађани немају никаква права судјеловања у вођењу јавних послова, тим грађанима неће бити много стало да се наобразе, па ће нужно огрезнути у срамној лијености. Ако је пак у таквој земљи мода и обичај да треба што више посјећивати друштво, те ако се сматра отмјеним да се ондје што више говори, тада ће незналица који не умије говорити о стварима нужно говорити о особама. А познато је да је свако величање досадно, док је свака поруга занимљива. Према томе, из страха да не буде досадан, незналица је присиљен да оговара. Тај се порок дакле не може искоријенити ако се не уклоне узроци који га изазивају, то јест, ако се грађани не тргну из лијености, ако се, другим ријечима, не промени облик уређења."

ОГОВАРАЊЕ и разметање су одлике искомплексираних људи који њима лече своје комплексе. Они испољавају своју немоћ и своје духовне јаде. У оба случаја реч је о неистинама. У првом се ради о лажном величању оног шта не постоји, те је то двострука лаж. Разметљивац лаже себе, представљајући се онаквим какав није. Разметањем се прича о оном што се жели, а не о оном што јесте. На тај начин разметљивац открива своје јаде, упозоравајући оног коме је њихова лаж упућена у оно што му заправо недостаје. Разметљивац прича о оном што жели, пошто је лаж оно што представља као своју скривену жељу. У разметању се крију неостварене жеље и снови оног ко се тако представља.

По тој логици, разметљивац прича о својим неоствареним сновима и пустим жељама, па се јадно осећа кад остане сам са њима. Њега уништава самоћа. У психолошком смислу ова особина може да се развије до нивоа патолошких лажи, а то је већ стање које треба да се лечи, ако још има времена за то.

У ПСИХОЛОШКОМ смислу вредно је забавити се емоцијама које се развијају у разметљивцу који се на крају среће са самим собом. Ако је причао да је добро ручао, он ће се у самоћи срести са својом глађу. Ако је причао да је богат, срешће се са својом сиромаштвом. Ако је причао да је леп, у самоћи ће морати да гледа своју ругобу. Да би сачували унутрашњу духовну равнотежу, они морају да поверују у оно што су причали. Свест о томе да су лагали сами себе их уништава много више него подношење стања у коме се налазе. За њих је најбоље да наставе да лажу сами себе.

Они се разликују од оних који су склони оговарањима по томе што су фокусирани на себе и сопствену лажну промоцију. Они не виде друге, а ако их запазе, то чине само да би доказали да су већи, вреднији, лепши, или образованији од њих. У својој уобразиљи разметљивци немају времена да се баве другима, пошто други нису достојни њихове пажње. Они се баве собом и фокусирају на оне субјекте пред којима се представљају и размећу.

РАЗМЕТАЊЕ се своди не вербалну комуникацију уз хипертрофирање оних одлика на које се разметљивац фокусира. Оно има и своју невербалну форму, када се сељак размеће у колу и кад у њему представља скупу доламу, макар она била туђа. Девојка у колу разним провокативним покретима приказује своју женственост, па чак и сексепилност у оној мери у којој је средина спремна да их прихвати као такве. Уосталом, чему нам служе хаљине, деколтеи и скупи аутомобили у неком облику разметања?

Када се разметање представи на такав начин, оно се јавља као реакција на коментар или допуна нечег што треба да заокружи или отклони недостатке који се разметањем покривају. Ма у ком облику да се појави, циљ разметања је да попуни неку празнину и да буде у функцији лажног представљања. У овој књизи је посебна пажња посвећена разним лажним интелектуалцима који се бомбасто представљају својим титулама на свечаностима.

СРЕЋЕМО се са разметањем и у природи, код неких врста птица или животиња, и служи, представљању, придобијању жељених ефекта код супротног пола. Оно је и у природи у функцији неког циља и престаје кад се тај циљ оствари. Разметања постоје и у људском роду само кад је медијум коме је упућено присутан или се позива. Нико се не размеће у самоћи. Оно служи да свако сагледа своју реалност и да се отклони беда због које се то чини. По тој логици, разметљивац је срећан само док је на сцени, а дубоко несрећан кад остане сам. Кад он живи у својој реалности, свестан је да је пре тога све било сан.

За разлику од разметљиваца, оговарачи се по спољним манифестацијама не баве самим собом, већ неким другим, оним који по правилу није присутан. Тако то изгледа по спољашњим манифестацијама.

У СУШТИНИ и они се баве собом на исти начин као и разметљивци. Док разметљивац велича и хвали самог себе, оговарач куди неког другог. Он му на тај начин умањује вредност, само због тога што се те вредности смањују. Оговарач на тај начин склања неку препреку, па се ствари често своде на мотиве који прикривају разметљивца.

Ако се ја хвалишем, то значи да подижем себе лажним представљањем. Ако оговарам оног ко ми стоји на путу ја, индиректно подижем себе. Ефекти су исти, а разликују се само путеви и средства која се у томе користе. И унутрашњи мотиви који покрећу оговараче и разметљивце су слични. У првом случају "ја" треба да будем велики, а да бих то био морам да склоним неког ко ми стоји на путу. Он треба да је мањи од мене. Моја величина је већа уколико је мањи онај ко ми стоји на путу, или се са њим упоређујем.


ТРАЧАРАЈУ И ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ

РазметањЕ и оговарање код српског народа није случајно. Ове особине су једнако развијене код свих слојева друштва. Са правом се може рећи да је и разметање и оговарање најмање заступљено код најнижих и најсиромашнијих људи. По елементарној логици, то су они случајеви који имају јаче разлоге да буду оно што нису, а разлози због којих то не чине налази се у чињеници да су они по свом статусу маргинализовани. Њима се најмање верује, а они имају свест о томе. У одбрамбеној линији према њима су усмерене снаге оних који се размећу и оговарају. Било би природно да се претпостави да је најмање разметање и оговарање код интелектуалаца највишег ранга. У српском националном духу то, нажалост није, истина.


КРАЈ