ОВОГ пута ћемо озбиљно о нечему.

Овдепотписани колумниста, који се у понекој глави неопрезно води и као хумориста или сатиричар - а који је на овој страници у протеклих дванаест година закључно са овом колумном написао 319 текстова сличне садржине - објављује да је намеран кренути у штрајк ћутањем.

Овај штрајк, а с обзиром на природу посла који се на овом месту (/ове стране/ ових новина) све време обавља, баш никако се не сме схватити озбиљно. Али под условом да је читалац - без обзира на претпостављено спрдање аутора са самом институцијом штрајка - заиста заинтересован да сазна шта би били евентуални узроци оваквог замисливог вида назовипротеста, ево неколико хипотетичких разлога за исти:

Као прво, неопходна претпоставка хуморног односа према догађајима у, да извинете, савременој историји подразумева да догађаји поседују колики-толики степен озбиљности. То ће рећи, на пример, да је јако тешко писати смешан текст о, рецимо, филмовима Чарлија Чаплина. Подсмевање нечему што је само по себи урнебесно смешно говори о препотентности онога ко сматра да ће својим редовима надмашити генијалност онога који је пре њега нешто учинио апсолутно смешним.

На другој страни овог спектра неадекватне подсмешљивости налазе се догађаји који су трагични. Нема места подсмевању, рецимо, чињеници да је од почетка овог века из наше земље отишло око 650.000 људи. Или томе, опет на пример, да је Србија у 11 година после почетка светске економске кризе имала најмањи укупни привредни раст у региону. Имало би се шта ређати надаље, али нити има простора нити потребе. По питању трагичности, на овим просторима се људи међусобно трагично добро разумеју.

Надаље, посебно се мора бити опрезан према индивидуалним или масовним облицима неуобичајеног понашања. Некад оно може да захвати само једну особу, некада више њих, а некада се образац поступања који говори о узроцима који нису вољни може приметити и у великим друштвеним групама. Подсмевања овим појавама често су само пуке људске реакције спрам ненормалног, а које по својој природи пре свега више говоре о томе да је и аутор подсмевања захваћен неуобичајеним понашањем, него да је открио нешто што заиста заслужује да му се он и још неки други смеју.

Најтеже су оне ситуације у којима су присутне или комбинације или све од наведеног. Па на пример, када нешто у основи смешније од самог подсмевања производи последице које су трагичне, а за шта је узроке могуће тражити у понашању које се не би могло сматрати уобичајеним. Они неискусни у подсмевању лако могу да се поведу погрешном претпоставком да ће укупна компликованост свега наведеног из необјашњивих разлога омогућити лакши приступ материји. Не, понекад не бива тако, посебно код оних који се у материју смешног разумеју. Ко не верује, нек прочита Нушићеву "Деветсто петнаесту".

Протекли блиски дани, закључно са тренуцима кад се овај текст пише (субота, 13. април, 13.45) били су квалитета који пружа два избора. Да се човек завитлава на силу или да - поведен искуством, осећајем, знањем, интуицијом, чиме год - искрено и без фолирања каже: "Са овим се не вреди такмичити". Комични људи, који доносе трагичне одлуке; неозбиљне особе са илузијом сопствене озбиљности; самоуверена досетљивост која производи надреалне досетке... Како је хумор делимично указивање на напуштање здраворазумске логике, дођу понекад тако масовна и флагрантна кршења сваког логичког закона да једино што има смисла јесте одмахнути руком и заћутати. Штрајк ћутањем је, ако не најбољи, онда сасвим добар одговор тамо где претежно мишљење и претежни говор више не производе разумне последице. У обзир долази и штрајк озбиљношћу, као алтернатива која служи адекватном попуњавању задатог простора, а онда када ничим другим простор није паметније попунити.

У то име, а пошто је простор и овог пута адекватно попуњен, видимо се за пар недеља, ко свих ових 319 пута, сваке друге недеље (сем празницима) у дванаест година.

Ако смеху опет буде места.

А биће, наравно, главу горе.