ВЕРУЈЕМ да знате за акцију коју су водиле "Новости" на тему: споменик жртвама ове велике несреће која нас је снашла, за сва времена и све генерације, последице тог океана невоља који се на крају века и миленијума сручио на ово чудесно парче српске земље. Ту где се додирују брдовити Балкан и плодна панонска равница, где се сусрећу две велике реке и праве једно од најлепших ушћа која географија познаје, где је најлепше небо, како рече наш нобеловац Иво Андрић. То су напали великим смрдљивим бомбама неки сурови људи који су их изгледа произвели без икакве потребе и разлога у огромним количинама и решили да их изруче баш овде, на ову лепоту.


31. мај 1999.

ДА ли из обести или из зависти, можда из деструктивних, рушилачких и убилачких порива који с времена на време обузимају неке људе који се стицајем разних околности нађу на челу великих држава, тек - убили су једну девојчицу у Батајници, погодили мајку у тренутку док доноси на свет новог становника, срушили највишу творевину коју су наши грађевинари тако поставили на брдо изнад Београда, да је изгледала као да је сама изникла и видела се километрима далеко, док се из било ког правца приближаваш овом граду. Срушили су најлепше зграде, права архитектонска ремек-дела у Улици кнеза Милоша, побили људе у Абердаревој који су управо емитовали снимке њихових злодела, уништили Пословни центар "Ушће" који доминира панонским делом ове метрополе.

Све сте ви то, поштовани читаоци "Новости", предлагали да буде претворено у споменик и да сведочи о злу у наредним вековима и миленијумима. Сваки би од тих предлога могао да буде прихваћен и да постане то вечито сведочанство. Предлажем да се ти предлози повежу и обједине у један. Да се за будуће генерације и будуће туристе конзервира једна НАТО маршрута, која би имала своју улицу, а логично је да то буде управо Улица кнеза Милоша, коју су, иначе, наши суграђани, склони црном хумору, већ прозвали "гарави сокак".

ТАЈ споменички, културно-историјски и туристички део почињао би од раскрснице "Лондон", што иначе није неадекватна симболика, и водио до раскрснице "Мостар". Зграде Генералштаба, један и два, Владу Србије с друге стране улице, МУП један и други на крају улице, требало би конзервирати такве какве су сада, а поред њих поставити макете њиховог изгледа од пре бомбардовања.

Ту су и амбасаде: америчка, немачка и друге, које су њихово власништво па их не можемо конзервирати са свим оним графитима који су по њима исписани, и претворити у споменике злу, али се могу сликати и изложити на погодном месту. Читава историја ове агресије налази се у тој улици у коју ће се сливати река туриста кад се агресија заврши.

Зашто се, наиме, ова несрећа не би могла претворити у бизнис. Људи из целог света би долазили и остављали своје доларе, марке, јене, гулдене, франке и остале монете, и то из различитих разлога: неки да виде за шта су плаћали порез, други да се чуде, трећи да се увере у прецизност НАТО најмодерније технике, неки да задовоље деструктивне пориве, а највећи број да осуде зло и да изразе солидарност с овим градом и његовим храбрим људима.

У СПОМЕН-улици би требало да у одређено време завијају сирене и да се чују снимљене детонације, као што у Прагу откуцава онај смешни сат док гомила туриста чека да чује и види ту бесмислену атракцију, као што се у Лондону смењују страже испред Бакингемске палате, у Санкт Петербургу склапају и расклапају мостови; у Берлину су то остаци зида између два блока, света и система, који су претворени у споменик.

Нама је у тој туристичкој понуди 21. века припало да сведочимо о њиховој деструкцији, о жртвама и страдању пред налетом зла и силе без ума и смисла. То бисмо ми, наравно, друкчије звали и објашњавали, на пример - споменик њиховој прецизности и техничкој надмоћи, што би требало да одвраћа друге од помисли да им се супротстављају. Могли бисмо да га зовемо и споменик њиховом уму и племенитости, да се Власи не сете, а сви бисмо знали да је то споменик њиховом безумљу и бездушности. Ако њихови грађани, бар неки, могу да поверују да њихови војници убијају из хуманитарних разлога, односно за добро убијених, и то сматрају оправданим начином трошења пореза који уредно плаћају, зашто ти исти амерички грађани и будући туристи не би могли да прогутају причу о томе да је то њихово хуманитарно бомбардовање нас хуманизирало и опаметило толико да смо ево почели да им се дивимо и да то показујемо овом и будућим световима.

ИСТОВРЕМЕНО, могли бисмо и према себи мало да помешамо тезе и лончиће: да правимо споменик храбрости, а да то истовремено буде и споменик лудости. Нека схвати како год ко хоће. Ништа велико и значајно није једнозначно и једнодимензионално. И истовремено ћемо, наиме, бити симбол слободе и слободарства, поноса и самосвести, пркоса и неустрашивости, правдољубивости, али и ината, који они преводе као одсуство смисла за прагматизам и реалност, или у још слободнијем преводу - луд неки народ и они који одлучују у његово име.

И уопште, како се коме заломило, треба од тога да направи предност и профит, а не ману. Београд је, како бележе историчари, око сто педесет пута рушен. Ако је од претходних рушења имао само штете, можда би ово сто педесет прво могло да се уновчи. И то од оних који су га рушили.

ВЕЋ замишљам чичице са штаповима који су били горе у авионима или негде на бродовима у Средоземном мору и притискали дугмиће, или оне који су радили у фабрикама "томахавки", како стоје испред републичког МУП-а, тик уз Клинички центар и породилиште, и сами се себи диве, или се чуде, или се можда самопрезиру, ђаво би га знао.

Најбоље би било за људски род кад би Београд постао метафора последњег рушења у историји човечанства и цивилизације. Ако је то уопште могуће и ако нису у праву они који кажу да нема грађења без рушења, да су то две стране једног истог, као лице и наличје, као смисао и бесмисао, као добро и зло, анђео и ђаво, минус и плус, као живот и смрт.