РАДИО Новости постају најслушанија радио-станица у граду. Прве јављају где је пала бомба, да ли се авиони приближавају и с које стране, шта се где десило у унутрашњости, шта се збива у свету и шта смерају бомбаши, како ко реагује на наше патње и, уопште, све оно што људе највише интересује и због чега се не одвајају од својих транзистора у склоништима, поред кревета, на улици. Тешко је то можда представити у мирним условима, али док лете и детонирају велике бомбе, информација, и то она хитна, одмах и сад, важна је као ваздух. Што се тачности тиче, осим новинара и дописника Новости, највише су помагали радио-аматери и слушаоци. Одмах би се јављали и исправљали ако случајно информација не би била сасвим прецизна, нарочито у вези с тим где је тачно пала бомба. А падале су свуда - на Батајнички аеродром, Стражевицу, Топчидер, Авалу, али на центар града - Чубуру, Дедиње, Абердареву, улицу Кнеза Милоша...


29. април 1999.

КАД човек прође овог јутра улицом Кнеза Милоша, суочи се са једном просто неверовантном количином деструкције. Људи пролазе у чуду, ћуте и запањено гледају ноћашњи учинак силе рушитеља. Чује се само шкрипа стакла под ногама и звук по које машине за рашчишћавање. Нема страха у очима; нема ни очаја; сузе нису од самог почетка стекле право грађанства у овој истинској и великој драми која нам се догађа; на тим лицима, у тим очима које гледам, пролазећи највећом и најважнијом, једном од најлепших и најотменијих београдских улица, доминира чуђење. Заправо, много више од тога - запрепашћење.

Ово је невероватно, можда нестварно. И кад се поглед сасвим увери у истинитост онога што се види на углу Немањине и Милошеве, онда запрепашћење прелази у огорчење. Откуд толика деструктивност у онима који то раде овом граду у пролеће, на прагу трећег миленијума. То рушилаштво очигледно нема више никакву релацију са било каквим мотивима и разлозима. То је зло као такво, у свом изворном, дестилисаном виду. То је зло које оргија, које дивља и лудује усред једне престонице у Европи и једне од најлепших на планети.

Силе деструкције знају да се сасвим одлепе од сваког повода и разлога и да уживају у својој деструктивности, у развалинама, у уништавању и поништавању свега што је људска рука, она стваралачка и градитељска изградила и створила. Док се пењем према Теразијама, пада ми на памет једноставна истина, да та рушилачка рука, ма колико моћна била, никада до сада није успела да надвлада градитељску. Јер да није тако, не би нас ни било. Не би ни било овог града. А има га и биће га.


30. април 1999.

НОВОПЕЧЕНЕ ратне вође НАТО алијансе почињу да губе живце пошто њихова ратна авантура не даје резултате које су очекивали. Клинтон је добио три негативна одговора од свог, тачније од америчког Конгреса. Није му изгласан наставак бомбардовања Југославије, друго "не" односи се на објаву рата нашој земљи, и најзад, није добио одобрење за копнену инвазију.

Конгрес је заправо почео операцију извлачења Америке из блата у које је увукао недорасли шеф Беле куће. Данашње одлуке највишег америчког тела заправо значе дистанцирање ове велике и моћне земље од рата на Балкану, за који нико живи преко Атлантика не зна тачно зашто се води и шта су у томе интереси Америке. Тиме је тај рат из америчког угла постао приватни рат неколико персона сумњивог психичког, моралног и интелектуалног стања, које су се стицајем разноразних околности нашле на врху америчке администрације.

Крајње фрустриран и увређен због таквих одлука, Клинтон их је назвао, замислите, провокацијама. Лажни и неморални војсковођа је још једном остављен у блату у које је заглибио заједно са својом злом бабом Олбрајт и убицом из Литл Рока Кларком. Америка им је данас јасно ставила до знања да то није њен рат и да су управо они једна велика провокација.

ЈОШ један НАТО војсковођа обрукан је у овом дану пред лицем сопствене и светске јавности. Ибер Ведрин је пред ТВ камерама претио Југославији новим бомбама, после чега ће наводно да нас поразе. Водитељ га је само подсетио на просту чињеницу да је то исто обећао пре три недеље, нашта је Ведрин просто запенушао пред ТВ камерама и наставио да прети. Водитељ је потом објавио снимак касетних бомби у Подгорици и податке о губицима НАТО, које је изнео Ојданић. Тиме се француска телевизија практично дистанцирала од свог министра спољних послова и његовог рада, као амерички Конгрес од Клинтона.

ЗА МИРНИМ решењем трагало се данас у Москви, Бону и Риму. Можда није случајно Черномирдин заобишао ратоборни Париз, а поготову Лондон. Чак је и немачки канцелар почео да се трезни од свог недавног излива ратног хушкаштва. Данас је, у сусрету са Черномирдином, деловао озбиљно и забринуто, као да је почео да разуме о чему се ради. Његов римски колега Далема је после сусрета са Черномирдином рекао да има разлога за наду.

Придружујемо се тим надањима и разлозима, упркос бомбама које и даље испаљују успаљени господари рата.

Јавља ми мајка да су данас гађали ТВ предајник на Пљачковици изнад Врања. Грађани, каже, стоје на улици и аплаудирају на сваки промашај. После су сазнали да су џаба аплаудирали, све су то били погоци - осиромашеним уранијумом. Што више промашаја - више уранијума.

РАТ И ПОЛИТИКА

8. април 1999.

ДОК су синоћ падале бомбе по Подгорици и Црној Гори, Мило Ђукановић је давао интервју француској телевизији. Или обрнуто: док се Мило Ђукановић обраћао јавности једног од агресора, говорећи да опасност за Црну Гору долази из Београда који хоће да сруши младу црногорску демократију, војне снаге његових саговорника обрушиле су се на главни град Црне Горе.

Нема у тој нашој констатацији ни трунке злурадости. Има дубоког жаљења због бомбардовања једног од наших градова, због убијања наших грађана, због злочина НАТО зликоваца према Подгорици и Црногорцима. То је јасно и само по себи, али нас контекст тера да то и посебно нагласимо.

А где је у тој причи председник Црне Горе. Он се обрукао већ толико да га не могу опрати ни Морача и Зета. Док га бомбардују Американци и њихове европске слуге, он за њихов рачун ружи Београд и опасност види на страни оних који су једнако угрожени и жртве су агресије као и Подгорица и Црна Гора, или много више и горе.

Народ би рекао - засвирај и за појас задени. Једно су политика, политичке борбе и разлике у миру, друго је и друкчије се то зове у рату. Те разлике се, код свих нормалних држава и политичара, стављају на страну кад падне прва бомба на твоју земљу и твој народ. Подгорица им је одговорила митингом. Како је кренуло, Мило ће на њихове бомбе одговорити поздравним телеграмима.

На све и свашта смо се већ навикли у више него бурној новијој прошлости, али је овакво понашање непознато чак и на овим просторима. Аферим.