СВЕ је то, на срећу, већ далеко иза нас. Читаве две деценије. Ово, међутим, није пуко сећање на оно што је било. У сећању се многе ствари из времена којег се човек сећа прилагођавају времену у којем се сећа. Ово је изворни доживљај из дана кад су се догађаји збивали. Кад су се збивали страшни догађаји. Треба их тако и читати, као што их и ја објављујем без интервенција и накнадне памети.


2. април 1999.

ПАЛЕ су три светиње америчке војне доктрине. Прво, Срби су им срушили авион Ф 117, за који су до сада веровали не само да је необорив него и невидљив. "Извините, нисмо знали да је невидљив" - пише на једном београдском транспаренту, који слободна америчка штампа још није смогла снаге да објави.

Друго, Ругова им је синоћ одузео било какву представу о томе да их је неко позвао на Косово и да они тамо некоме помажу. Сем терористима, наравно. Тражећи хитан прекид бомбардовања, политички лидер косметских Албанаца им је дефакто поручио: немојте више да нам помажете. Нема веће катастрофе ни за Албанце ни за Србе од вашег наводног спречавања хуманитарне катастрофе.

И ТЕЋЕ, срушен је мит о супериорности и апсолутној заштићености америчких војника. Три престрављена заробљена Американца жртве су не само освајачке политике своје земље него још и више медијске сатанизације Срба. Према изгледу судећи, они су вероватно очекивали да Срби почну да их једу, онако наживо. Буду ли кренули копнено, таквих примера ће бити много више него у Вијетнаму и Сомалији. Нико не воли мртвачке сандуке, а Американци се тога боје ко ђаво крста.

Тај технофашизам, по коме се рат води супериорном технологијом, из безбедне даљине и без директног контакта са противником, кукавички и из медијски надуваних, лажних разлога, док се нација забавља, гледајући, заваљена у фотеље, светлуцање пројектила на својим екранима, заглибио се у блато код села Буђановци, затим на југословенско-македонској граници и, најзад, у кући Ибрахима Ругове у Приштини.


5. април 1999.

КАЖЕ ми ноћас таксиста, док пролазимо поред зграде Генералштаба, аветињски празном улицом Кнеза Милоша: "Не могу они толико да нас гађају, колико ми можемо да издржимо." Сложио сам се с тим, иако он то није ни очекивао. Употребио је, додуше, други глагол уместо "гађају", сами претпоставите који. Рекао је то онако, за себе, док смо се приближавали спаљеним и срушеним зградама на крају улице. Ћутке смо прошли поред једног и другог МУП-а. Све друге речи биле су сувишне. Било је сасвим довољно оно што је рекао: Не могу они толико да нас гађају, колико ми можемо да издржимо.

ИЗГЛЕДА да на сваких педесетак година светом завладају никоговићи и ништарије лажног питомог изгледа, баксузи и страшила, олињале сподобе, набеђени зелени и лажни бунтовници, људи проблематичне памети привидно озбиљног изгледа. Да не помиљемо продане душе с друге стране НАТО.

ПЕСМА ЈЕ УВЕК ПОБЕЂИВАЛА ПОСТОЈИ једна сцена из ратног филма. Рањеници, обасути гранатама, почињу да певају. Све јаче и јаче. Немачки официр најпре не схвата шта се догађа, потом не може да верује, најзад га спопадају страх и језа. Сурови и зли каубоји тај филм вероватно нису гледали. Зато, изгледа, још не схватају шта се догађа. Они бацају ракете и бомбе, а народ пева. Сигуран сам да ће их ухватити дрхтавица. Песма је до сада побеђивала. Верујем да ће и овај пут бити тако.

Ово је у суштини једна продана, плаћеничка цивилизација, ако се уопште та реч - цивилизација - сме деградирати том скупином људских олупина. Нема шта неће учинити Вокер и Вестендорп за хрпу долара или марака. Исто тако, нема шта неће прећутати она мумија од Кофија Анана за само нешто већу цену. Зар није Солана, рецимо, обичан плаћеник. Шта он одлучује, у ствари. Он продаје свој лик и име за одређену количину новца. И потписује више стотина смрти дневно.

И КЛИНТОН је плаћеник, који ракетама на Србију покушава да затрпа своју рушевину од личности и интегритета. Дуго сам био у заблуди да није отишао у Вијетнам зато што је против рата. Сада се види да је разлог у његовом најбеднијем кукавичлуку. То је човек малог формата у великој улози. Можда су управо такви потребни. Он добија своје паре да плаћа разне оралне и друге услуге и последице које из тога проистекну, а одлуке доноси неко други. Уопште, сви функционишу на новац, само није познато ко их плаћа и ко управља том немани.

Једино, изгледа да Блер то што ради, ради из љубави према Клинтону, како бар каже она енглеска списатељица, а Олбрајтова своју улогу врши из чистог задовољства. Не зна се ко је гори: зликовци из уверења или они за доларе, сем што је очигледно да је ових других неупоредиво више. Њиховим жртвама је, међутим, свеједно.

ВРЛО високо место у том модерном реду овога времена заузимају колеге новинари. Нема те лажи коју нису спремни да напишу и потпишу, па и да понове безброј пута. Раније је тај број понављања одређивао Гебелс, данас прорачунава компјутер. Јер ово је време технологије, па је нови фашизам добио нову форму - технофашизам. За доларе се притискају дугмад за испаљивање ракета или за испаљивање лажи. За доларе се и ракете и лажи понављају. За доларе се убијају и човек и истина. За доларе се не види очигледно или се види оно чега нема. Лаже се и са руком на Библији. Ако може Клинтон, што не би могли Рој Гатман, Лари Кинг или Кристијана Аманпур.

НЕ ВРЕДЕ вам никакви аргументи, чињенице и истина. Ако каубојска управа одлучи да саопшти лаж, на сцену ступа брачни пар Џемс Рубин - Кристијана Аманпур, пале се камере, појачавају предајници Си-Ен-Ена и цела машинерија урла лажи. Тупоглави главни шериф каже: спречити хуманитарну катастрофу, и у циљу тог спречавања побаца по Косову, Београду и Србији тоне и тоне бомби. Тако се хуманитарна ситуација, већ надувана из Си-Ен-Ена, погоршава до мере да заиста постаје хуманитарна катастрофа. Другим речима, хуманитарна катастрофа се производи под фирмом спречавања хуманитарне катастрофе. То је истина, све остало су наклапања брачног пара Рубин - Аманпур, уз одговарајући допринос њиховог идола Хашима Тачија и велике количине нарко-долара.

МИ СМО тражили средства за одбрану, радаре и ракете, а Руси нам послали чудотворну икону. Захвални смо и на икони, на вербалној и моралној подршци. Постоји само једна ствар која нас вређа. Кажу да хоћемо да их завадимо с Американцима. Тако пише њихова прозападна штампа. Пропао је, кажу, још један покушај судара Русије са Западом. На одређени, дипломатски начин то је изговорио и Иванов у уводном излагању у Думи, а потом у обраћању нацији и сам Борис.

НЕ САМО да је то дубоко нетачно, него је и безумно. И наравно - увредљиво. Било би то као да ми Срби хоћемо да изгинемо за циљ који је с оне стране здравог разума, само да завадимо Русе и Американце. Ми, ипак, толико неразумни и луди нисмо. Биће да је пре обрнуто - да треба да гинемо и да ћутимо, или да дајемо парче по парче своје земље, да то потписујемо у Рамбујеу, Паризу, Бриселу, или ко зна где, само да Руси не би кварили своје односе с Американцима.

На срећу, много је Руса који тако не мисле и који знају да оно што Американци раде Србима данас, радиће Русима сутра, или оно што намеравају да раде Русима, испробавају најпре на Србима. А Срби ће се бранити без обзира на то шта ко мисли.

СУТРА: ТЕЛЕВИЗИЈА КЛИНТОНОВ РАТНИ ЦИЉ