ЈЕЗИКОМ бројки - НАТО бомбардовање наше земље почело је 24. марта и трајало 78 дана, до 10. јуна 1999. године. Погинуло је, према нашим изворима, 2.500 људи, а рањено око 7.000. Страдало је 79 деце. Штета је немерљива и креће се до 100 милијарди долара. На нашу земљу бачено је 22.000 тона експлозива, од чега је велики део пројектила садржао осиромашени уранијум. Коришћене су касетне бомбе и друга забрањена ратна средства.

Иза бројева су, међутим, људи, њихове драме и трауме, трагичне судбине и болна сећања...


24. март 1999. и даље...

И - догодило се. Дуго су трајала најављивања и застрашивања. Сви смо се бојали да би се те најаве могле и остварити, али смо прижељкивали да дође до неког обрта, да одустану, да се окрену на неку другу страну и нађу другу дестинацију за своје зле намере. Онда наиђе друга врста мисли и страхова: како да одустану, кад су се толико "наклатили", ово је инвестиција, а они све гледају кроз долар. Уз то, немогуће је да порекну све своје опаке поруке и претње. И - почело је. Стварно је почело.

Могао је човек да каже било шта: и да је знао и да је, ипак, изненађен. Да није веровао, па, ово је Европа, није нека џунгла ни пустиња, нека тамо недођија и вукојебина. Двадесет први век је сутра. Можда то ипак неће урадити, ако ни због чега а оно да се не би брукали пред светом. Можда ће их бити срамота: 22 земље, најјаче и најразвијеније - на једну малу и сиромашну. А уз то, она уистину није крива. Знају они то, без обзира на то шта причају. Па опет оно друго: ево већ колико дуго осуђују и оцрњују Србију и Србе, све су своје телале упрегли у то, па не могу да баце у воду све те припреме.

Мада су умели да направе Коперникански обрт: Милошевић је преко ноћи од "балканског касапина" постао "стуб мира на Балкану". И кад смо поверовали да се ствар дефинитивно окренула набоље - поново шок. Непризнавање локалних избора 1997, па шетње, па Гонзалес, па лекс специјалис. И - Милошевић поново оно што је био пре стуба мира на Балкану.

Не знам шта ће бити. Нико не зна шта ће бити. Почели су да бацају бомбе и ту више нема назад. Почињу дани и сати егзистенцијалне неизвесности: шта ће бити и шта ћеш са собом? Сакрити се, склонити, одустати или радити као и обично, оно за шта постојимо, па шта буде. И определили смо се за ово друго.


Грађани Србије на сваком кораку слали јасне поруке


Радио је, иначе, најбржи медиј. А сад је то најважније. И друго, наша локација је, то је можда познато, необично интересантна - кула на врху зграде "Борбе". Београд се види као на длану. У почетку смо видели правац у ком је пала бомба, а ево, врло брзо, све тачније погађамо и где. И тако из сата у сат - они гађају, ми погађамо: Батајница, Стражевица, Генералштаб, МУП, Топлана, резервоари "Југоптерола" на Чукарици, Абердарева... Неће, ваљда и ову нашу кулу...


Ноћ између 2. и 3. априла 1999.

БОЖЕ, колико су страшне и тешке те експлозије. Са тим се једино може упоређивати звук гранате која ти пролази поред прозора. Мислиш да иде право на тебе. И онда те нешто подигне с места, из кревета, са столице, из собе. Из себе. Кад се повратиш, и кад схватиш да ниси ти погођен, панично почињеш да се питаш где је ударило и у кога. Пун је Београд твојих пријатеља, рођака, познаника, колега, драгих људи. Цео град постаје град твојих пријатеља. Ко је сада тај несрећник или ко су ти несрећници.

И само што сам скинуо сако по повратку из редакције, одмах га поново облачим и истрчавам из стана и из зграде. Мора да је ударило ту, у следећу зграду, кад већ није у ову, моју. Гледам около и почињем да трчим.

ОСЕЋА се гареж, на небу је одсјај пламена, мада још не разабирем одакле тачно долази. Идем даље, и коначно видим: гори МУП, на крају Кнеза Милоша.

Па, побогу, прошао сам туда, том улицом, поред те зграде, пре седам-осам минута. Судбина, шта ли. Идем даље. Невероватна је та потреба да се буде што ближе самом средишту ствари. Пламен куља из свих прозора погођене зграде. Прилазим докле то снага јаре дозвољава. Тамо видим Предрага Симића, друга из омладине, сада професора ФПН. Погледамо се и, без речи, само слегнемо раменима. Шта уопште рећи. Ко зна зашто смо се толико примакли ватри. Могла је да долети још нека бомба. Ко ће сад о томе да води рачуна. Дошли смо ваљда да видимо да ли је та ватра стварна. Да није неки привид? Фатаморгана? Гледамо и једва издржавамо врелину: стварна је.


12. април 1999.

ДА НАТО никакво зло није учинио, а учинио је море зла, него да је само гађао тај путнички воз у Грделичкој клисури, сасвим би био довољан доказ његове зликовачке природе. Знам тај свет, сиромашан, доброћудан, трпељив. Чини ми се да сам сваког од њих лично познавао. Све што им се догађа примају као знак судбине: ево, и ово је некако дошло одозго.

Да, али учинили су то људи, не богови, већ обични, мали, зли људи. Додуше, они о себи мисле да су изузетни и посебни. Они не ратују него интервенишу. Као да седе негде на Олимпу и не пачају се у послове обичних људи, него само с времена на време интервенишу. Они све што раде - помажу.

ЗА ЊИХ, иначе, не важе закони држава кроз које пролазе, не признају међународно право и Међународни кривични суд. Њима се не може судити, само они могу да суде другима. Све што чине има хумани и хуманитарни предзнак. Чудо једно од хуманости и хуманизма.

Нико им то, наравно, не верује, али они се не обазиру. Пуни су неких бесмислених објашњења, захтева, претњи. Шта ли ће да кажу за овај несрећни данашњи воз. Неће ваљда да тврде да је носио оружје за масовно уништење? Или, да је био намењен да изазове хуманитарну катастрофу? Рећи ће, верујем, нешто још глупље и још увредљивије: колатерална штета.

Волео бих бар да ништа не кажу. Било би то равно извињењу. Од кога је и доста је. И они несрећници у возу, и мртви и живи, можда би то прихватили. Шта им, иначе, друго преостаје.


СУТРА: СУНОВРАТ АМЕРИЧКЕ ВОЈНЕ ДОКТРИНЕ