ПРИПРЕМА је изгледа већ завршена, тражи се повод. За то је искоришћен оружани сукоб наших полицијских снага са припадницима ОВК у селу Рачак. После тог сукоба на сцену је ступио један ислужени амерички генерал и мајстор за прљаве монтаже и атракције.


21. јануар 1999.

ЈАВИО сам се за реч са једним конкретним предлогом: да се укине одлука Савезне владе да се Вилијам Вокер протера из Југославије. Знате већ, то је онај "посматрач" ОЕБС-а који је преобукао погинуле припаднике ОВК у цивилну одећу, како би оптужио српске снаге за злочине на цивилима. Значи, да се не протерује. А ево зашто.

Зато што је већ и до сада довољно искомпромитован, довољно обрукан, довољно ухваћен у лажи, да би му протеривање пре помогло да се из свега тога некако извуче него што би даље погоршало његов статус. Напротив, претворило би га у жртву, што би његову јадну моралну позицију ставило у други план.

Ево само неколико илустрација. Вокер се смучио и свом шефу, потпредседнику ОЕБС-а Вилију Вимеру, који је изјавио да са гнушањем одбацује манипулацију телевизијским снимцима којима је циљ да изазову НАТО интервенцију на Косову и Метохији. "Све је усмерено на изазивање одређене реакције да, кад видимо одређене снимке, добијемо жељу да одмах издамо наредбу нашим војницима да одмах крену у акцију. Дубоко сам погођен тим срамним поигравањем нашим осећањима хуманости", изјавио је Вили Вимер.

ИПАК, прави Вокеров шеф је с оне стране Атлантика, а до тамо истина дуже путује и теже се прихвата. Док се тамо забављају швалерским подвизима првог човека нације, при чему је Вокер у функцији заташкавања те бруке како би Клинтонове авантуре отишле у други план, а одличан амерички глумац Роберт де Ниро каже да је та Моника Левински обична дроца, дотле чак и Вокеров заменик на Косову Габријел Келер изјављује да постоји дилема ко је заиста починио масакр у селу Рачак.

Значи, заменик је у дилеми, потпредседник ОЕБС-а се гнуша Вокерових манипулација, а све већи број листова открива чињенице и разобличава јефтину али опасну режију Вокера и ОВК, смишљену зарад бомбардовања Срба и Југославије и за анулирање злодела терориста последњих месеци.

НАЈУПОРНИЈИ су Американци, тако да поменути Вили Вимер мора да примети да је успех мисије ОЕБС угрожен сталном жељом САД да у јужној српској покрајини делују самостално. Чак и тамо у дубокој самодовољности Дивљег запада, док одзвањају конгресни аплаузи Клинтону због претњи Србима, чује се и понеки дисонантан глас разумних каубоја који упозоравају да НАТО није и не треба да буде авијација ОВК. То каже сам министар одбране Вилијам Коен, што додатно деградира ионако крајње деградирану позицију његовог имењака Вилијама Вокера.

Не бисмо хтели да се служимо реториком Роберта де Нира, али Вокерова морална позиција у много чему подсећа на Моникину, само што ће Вокерове услуге бити много јефтиније. То се види по томе што му не верује ни његов министар одбране, а вероватно би га се радо отарасио и сам Клинтон кад не би имао проблема са Левинском. Њен морални дебакл, над којим се згражава Де Ниро, састоји се у чувању хаљине са "доказима" у замрзивачу. Није искључено да је Вокер ставио доказе своје прљаве услуге у замрзивач и да ће затражити одштету од Клинтона. Нема, међутим, тих пара које могу да га оперу. Њему већ данас, недељу дана после сведочења, више готово нико не верује. Зато га треба оставити на Косову јер он сада почиње објективно да ради против оних у чијој је служби.

27. фебруар 1999.

ЗНАЈУ ли они шта раде? Знамо ли ми шта радимо? Како ће се све то завршити и шта ће бити на крају? Где је излаз и има ли га уопште?

Није спорно да ћемо се бранити ако нас нападну. Уосталом, то у овој земљи никада није било спорно. Споран је, међутим, други део реченице - ако нас нападну. Шта смо учинили да до тога не дође?

Париски ултиматум смо морали да одбијемо, без обзира на цену. Ту ништа више није могло да буде урађено. Кад је, међутим и шта могло да се уради да не дођемо баш у ову и баш у овакву ситуацију? По оној народној, које то "свеци вргоше прилике". Није их било превише, ако их је уопште и било, а нарочито не седам као у народној песми. Могле би да се наброје три, а да ли је њима нешто стварно могло да се промени, проценимо заједно.

НАЈПРЕ, тешко је оспорити тезу која се чује из опозиционих кругова - о проћерданој деценији. Проблем је у погрешном уверењу да је проблем Косова и Метохије решен 1989. године, променом Устава и преузимањем државних ингеренција од стране Србије. Управо је то била прва велика прилика у овој деценији. Тад је дијалог с Албанцима требало да почне уместо да се заврши. Фасцинација државом и влашћу потиснула је потребу за политичким приступом и укинула резултате и претпоставке остварене уставним променама.

Другу прилику "свеци вргоше" у Дејтону. Био је то најпогоднији тренутак и место да се косовски чвор "пресече" у склопу укупног мировног плана за бившу Југославију, а не само за Босну и Херцеговину. Тада је наша позиција ојачала у међународној заједници, а Милошевић је од свакојаких погрдних имена добио статус главног фактора мира на Балкану. Разлог за пропуштање ове прилике крије се у нашем тадашњем схватању проблема Косова као строго унутрашњег и такорећи решеног питања. Да су тада, у Дејтону, бар постављене основе решавања косметског проблема, могли смо, вероватно, ако не да избегнемо, оно бар да на дуже време одложимо ову данашњу драматичну завршницу.

ПОСЛЕДЊА прилика је постдејтонско време кад оружје још није проговорило, кад још није било терориста на Косову, иако су припреме за касније крвопролиће сигурно већ биле вршене. Да ли би тадашњи дијалог, да га је било, дао резултате и да ли би се избегло оно што се касније догодило, тешко је рећи. Али да је то била последња прилика за дијалошки уместо овог другог, садашњег, то свакако.

Признајем да ово јесте нека врста накнадне памети. Ипак, да би се избегла замка наивности, треба подсетити да проблем Косова траје цео век, па и више векова, да га ове пропуштене прилике сигурно не би решиле, али би га адекватнији приступ и благовремено коришћење реалних могућности ублажили и отворили можда друге путеве. Међутим, шта је ту је. Треба видети не пропуштају ли се неке данашње прилике и могућности, или су господари рата већ припремили крваву завршницу и неко само њима знано решење.

МАРТ НАШИХ СУДБИНА

4. март 1999.

МАРТ је почео тако вруће да се чини да ће то бити најврелији месец у години. Негде на почетку месеца је најлепши дан у години - дан лепшег пола. У марту почиње пролеће, а на крају је и дан нашег отпора фашизму - 27. март. Наравно да је значајан и Дан државности 28. март, али треба сачекати да видимо да ли ће тако и остати јер има идеја да се тај датум промени. Ту су и чувене Баба Марте, као и један датум који ће сви вероватно настојати да прећуте - 9. март. Деветомартовци су добили свој део колача и чему сад позлеђивати тек зарасле ране.

У сваком случају, значајних датума је напретек, а ево том списку се придодаје још неколико важних, ако не и важнијих, можда чак и судбинских. Половином месеца се улази у завршницу решавања косовског чвора - Рамбује 2. У марту треба да се реши судбина Брчког, тиме и Републике Српске и Дејтонског споразума.

(СУТРА: НАТО убија за добро убијених)