ДВАДЕСЕТ година је прошло. А ево и даље смо пред проблемом Косова. И они су пред проблемом Косова - Албанци. И Американци. Толике бомбе а проблем и даље велики. Неке ствари се не мењају, или се мењају споро и тешко, често нагоре уместо набоље, и букну кад изгледа да је пожар угашен. То само значи да се тај проблем не може решити. Може се решавати.

5. август 1998.

ПРЕДСЕДНИК Милошевић предложио је решење косовског проблема у виду одговарајућег степена самоуправе у временски ограниченом периоду од три до пет година. После тога би се споразум ревидирао и претворио у трајни, односно у том року би се искристалисало трајно решење.

Тај Милошевићев предлог су већ подржали кључни међународни чиниоци, а прихватио га је и Ибрахим Ругова, политички представник албанске стране на Космету. То говори да је расплет драме био на видику и да би могао да престане говор оружја у јужној српској покрајини.

Због свега тога је добро што је Милошевић предложио решење. Добро је да наша страна нешто уопште предложи. Почећемо, иначе, да верујемо да је то посао других. Били смо готово сасвим заборавили значај иницијативе у политици. Овим Милошевићевим предлогом и, пре тога, понудама Ратка Марковића да дијалог почне одмах, унеколико се мења та већ помало досадна представа о нашој неиницијативности. Добро је што је Милошевић изашао са својим, може се рећи и са нашим, предлогом у јавност. Јер он сигурно нешто заступа и предлаже на тим силним сусретима и разговорима с Американцима. Сад, ето, бар видимо и шта.

Шта, међутим, није добро, и како се наше традиционалне бољке не мењају набоље? Председник Милошевић се о том предлогу ни са ким није консултовао: ни са парламентом, ни са странком, ни са науком, ни са јавношћу. Он то, изгледа, не уме или не осећа и не схвата да треба, да је то неопходно и неизбежно.

30. септембар 1998.

КАД су терористима пропали сви планови и све карте, преостала им је она најбестијалнија - Алијина. Шифра: Маркале и Васо Мискин. Ликвидира се маса својих суграђана, и то више десетина, међу којима обавезно треба да буде жена и деце како би медијски утисак био што јачи и шокантнији. И наравно, ту треба да су камере Си-Ен-Ена, Би-Би-Сија, А-Ер-Деа, па фото-репортер Ројтерса, новинари Франс преса и "Њујорк тајмса", као случајно, и крвава представа може да почне. А тамо у Бону и Вашингтону чекају спремне редакције и реакције.

То "Маркале" се сада зове Горње Обриње, у Дреници. И већ се оглашавају један за другим Робин Кук, Хелмут Кол, Мери Робинсон и други проверени љубитељи истине, хуманости и демократије.

У целој тој причи о Горњем Обрињу најинтересантнији је ипак Кол. Хелмут Кол, онај крупни Немац што је изгубио изборе. Процењујући, вероватно, да није довољно учинио у својој шеснаестогодишњој владавини, нарочито кад је реч о Балкану, омиљеној немачкој дестинацији, и о Србима, Кол је последњег тренутка, последњег секунда утакмице, кад је судија хтео да свира крај, заказао седницу владе и одлучио да Немачка узме учешћа у евентуалној ваздушној акцији НАТО у Србији. Понудио је својих 14 "торнадо" авиона које је вероватно чувао баш за Србе. Јер само још то није урадио у односу на свог "славног" земљака - није бомбардовао Београд и Србе. То му дође као нека врста последње жеље, без обзира на то што би Немачка морала, ако се то догоди, да најпре промени свој устав. Али - последња жеља је последња жеља.

17. децембар 1998.

АМЕРИКАНЦИ напали Ирак. Шта човек да каже на то. Што год рекао, тачно је и узалудно. Ћути, да нису напали нас. Такво је лудо време да је све могуће, па и то. Шешељ каже да су се двоумили да нападну нас или Ирачане. Неко нас је чудо спасло, или можда чињеница да наши граничари нису пустили ону групу терориста из Албаније. Мислим да му је та теза мало натегнута, али да, у принципу, данас ништа није искључено. Било како било, неко ће увек бити жртва, јер кад има орног џелата, жртва ће се већ наћи: Ирак или Југославија, Иран или Сомалија, Вијетнам или Панама.

Зато није ни чудно што нико, ама баш нико, у свету ни у Европи није подржао Америку пуним устима. У свим реаговањима се осећа зебња - куда иде Америка и шта може да се догоди човечанству због једне тако моћне, откачене и неартикулисане силе.

Сви су се забринули и замислили. Чак и Кофи Анан, познат као амерички фаворит за то, бар формално, најодговорније радно место на планети Земљи: "Ово је тужан дан за Уједињене нације и за свет", завапио је он. Русија и Кина су оштро осудиле америчку агресију, Италија тражи да се напади обуставе и да се предност да политичким средствима, Француска и Немачка изражавају жаљење због тога што се догодило, а Енглеска, највернији амерички сателит, такође реагује мимо америчког очекивања - демантује америчку информацију да је учествовала у нападу на Ирак.

СИНОЋНИ напад, мимо било какве одлуке међународне заједнице, многи тумаче као Клинтонов покушај да одложи импичмент. Мислим да је истина другачија, да не кажем супротна. Није напад на Ирак начин да се избегне импичмент, него је импичмент покренут да Клинтон радикализује своју политику. У позадини његовог компромитовања и опозива није пука пуританска свест, него су стварни носиоци притиска на Клинтона милитаристички кругови, произвођачи и трговци оружјем, од чега живи велики број Американаца. Реч је о профитерима којима трну зуби за ирачком нафтом, каспијским и сибирским богатствима, у основи једна нова јенкијевска свест, незадовољна брзином америчке окупације планете. Није ни важно како се та свест зове, важно је да њој смета и само постојање УН и све што стоји на путу потпуног господарења човечанством, па био то и неки сексуално фрустрирани и необуздани педесетогодишњак из Арканзаса који тренутно заузима место председника САД.

Није ово никаква релативизација Клинтонове одговорности и улоге. Он је у целој ствари готово неважан. Са Клинтоном или без њега, Америка би кренула на пут опасан по човечанство. Крај другог и почетак трећег миленијума протиче у тој дубокој зебњи човечанства.

ИНТЕЛЕКТУАЛНА ВЕРЗИЈА МРЖЊЕ

18. децембар 1998.

ШКЕЉЗЕН Малићи важи за интелектуалца. За албанског интелектуалца. А бити интелектуалац, поред осталог, значи спремност за разумевање противаргумената, за уважавање другог и друге стране у дијалогу, и тако даље. Елем, Малићи је дао интервју једном београдском листу на дан кад су у Пећи сахрањена шесторица младића, који су побијени док су седели у кафићу и пили кока-колу. Малићи није ни реч рекао о томе - ни о било којим злочинима терориста над Србима и Албанцима, којих је, и без масакра у Пећи, било на стотине. Претпоставимо да не сме. А ево шта сме, или шта мора да каже, и то о другој страни, о Србима и Србији.

На питање има ли трунке оптимизма - Малићи каже: "Има, НАТО. Они нису светло, они су постали санитарни чвор, кордон. Задатак им је да спрече заразу која се шири и да изолују режим у Србији, да га бандажирају, да се не би ширио даље. Тако могу овдашњег председника да држе и десет година на власти на нашу несрећу."

Шта рећи, свака част за интелектуализам. Интелектуалац Малићи резонује, не као необразовано, него нао неразумно биће. А како та свест изгледа у неинтелектуалној верзији, види се у истом броју истих новина, на претходној страни, у извештају са сахране у Пећи, где је дат и опис тог страшног злочина.

(СУТРА: Вилијам Вокер као Моника Левински)