БИЛО је логично да Радио Новости у том драматичном времену почну много више да користе велику дописничку мрежу Новости, нарочито дописнике из великих светских центара, али и импозантан реданцијски потенцијал овог нашег најтиражнијег дневног листа. Тиме су и Радио Новости од једне од многобројних градских, мање-више музичких радио-станица израстале у све утицајнији медиј на нашој информативној сцени.


15. јун 1998.

ОВИХ дана, а данас и сутра нарочито, све очи су упрте у Москву. Очекивања од сусрета Милошевић - Јељцин су велика, а колега Ђуро Билбија, дописник "Новости" из руске престонице, означава га као "сусрет велике наде". Примаков, руски министар спољних послова, наглашава да ће ова посета бити не само корисна него и да може изменити целу ситуацију набоље.

Хелмут Кол отворено тражи од свог колеге Бориса Јељцина да приволи Београд на прихватање међународних посредника и посматрача. Запад очигледно има проблем да саопшти своје решење за Космет и отуда толико инсистирање на посредницима и посматрачима. Други проблем је употреба силе од стране НАТО, или војна интервенција за решавање унутрашњег проблема једне суверене земље, а да та земља не тражи помоћ. И сад обилазе као киша око Крагујевца.

НАЈЈЕДНОСТАВНИЈЕ би то решио Беч. Ево два цитата из њихове данашње штампе: "Да би се могла спровести међународна војна интервенција и без пристанка Русије, потребно је признати Косову право на сецесију". Тако саветује бечки "Ди пресе". Други бечки гласноговорник "Курир" иде корак даље, или тачније - иде до краја: "Држава која делује на овакав начин против својих грађана, као СРЈ, губи право на суверенитет". Дакле, бечка формула гласи: признати Косову право на сецесију а Србији одузети право на државу. Беч је очигледно изгубио календар и зауставио сат негде на почетку овог века, рецимо на 1914, или ту негде, али свакако пре пробоја Солунског фронта.

Где је у целом том галиматијасу Русија и шта се реално може очекивати са источне стране света? У помоћ позивамо једног од најмудријих живих Руса и једног од највећих стваралаца овога доба - Александра Солжењицина. Он добро зна не само Русију и Русе него и друге стране света.

"ХОЋЕМО ли ми Руси опстати физички и државно или нећемо", пита Солжењицин у својој најновијој књизи себе и своје сународнике. "У Русији годишње умире милион људи више него што се рађа. Влада се тобож залаже за слободу штампе и повећање производње - а тријумфује једино криминал. Ми смо у колективној народној несвестици." И даље: "Мене у свему поражава управо брзина нашег пада и наше непружање отпора које је већ довело и до губитка и самог инстинкта државног постојања. Бојим се да историја не зна за пример сличног самоубилачког држања етноса. Са чемером се прибојавам да нас, све што смо преживљавали и што преживљавамо, гура на низбрдицу и у пропадање, у слабљење које све више прети и самом постојању руског народа."

Тако говори Солжењицин о нашем спаситељу Русији. Ко ће спасти спасиоца? Највећа помоћ коју Руси могу да пруже Србима јесте да сами себи помогну.


17. јун 1998.

КАД се слегну први утисци о сусрету Јељцин - Милошевић, остаће упамћено да је то био реално оптималан исход у ситуацији каква уистину јесте. Што би рекао Примаков, постигнут је максимум могућег.

Шта је иначе ко очекивао од овог сусрета, види се по свакојаким реаговањима која стижу са свих страна. Главно је, изгледа, очекивање било да се повуче војска и полиција са Косова и Метохије.

Још је турски цар Мурат поручивао српском цару Лазару да нит је било нити може бити, једна земља а два господара... И било је што је било. И сад ће бити што ће бити. Боље је разговарати него поново водити Косовску битку. Тако мислимо ми, или тако мислим ја да мислимо ми; а шта мисли НАТО? Шта заиста мисли НАТО?

НАТО или не зна шта хоће на Косову и са Косовом, или тачно и добро зна шта хоће, али то неће да каже. Хоће да се тако уради, али неће да каже. Хоће да ми сами схватимо и поступимо по њиховим намерама и плановима, које иначе нису јавно изговорили. Можда се стиде да кажу, ако је то што ја мислим да они мисле.

Ако је дијалог и миран начин једини пут за решавање проблема и ако се за то залаже НАТО, зашто онда прете силом, зашто дијалогом не постигну дијалог и зашто мирним средствима не постигну мир. Шта ће им та гомила оружја, авиона, бомби и сва та каубојска техника и методологија. Но, оставимо логику. Можда НАТО хоће Косово не за Албанце, него за себе. Можда Муратов захтев данас, 1998. гласи: једна земља а три господара. Односно - ни један ни други, него трећи господар. Све друго је, изгледа мање логично.


8. јул 1998.

БИЛА је Контакт група, Холбрук је тешко оптужио Милошевића итд. итсл... Засићени перманентном кризом, конфликтима, насиљем, претњама, оптужбама и свакојаким драмама као неком врстом редовног стања овде на Балкану, најрадије бисмо се посветили нечем сасвим другом. Да, била је и утакмица четвртфинала Француска - Хрватска. И питање за кога навијати. Не може, изгледа, ни то да прође без политике.

Јер, треба рећи отворено и искрено: Француска нас је разочарала у овој нашој драми. Француска је наше највеће разочарање. Сви смо били болесни због тог француског издајства. Француска има споменик на Калемегдану. Споменик једног народа дугом народу. Толико су Срби волели Французе, да су им споменик подигли. Велелепан, на најлепшем месту у својој држави. И песме испевали својој љубави - Француској. Топле, пуне љубави и захвалности. Наши солунци су нас, све касније генерације, заразили том љубављу према Французима и Француској.

А онда је дошла као гром из ведра неба та француска издаја Срба. Чак су се француски медији, интелектуалци и политичари утркивали ко ће више да нас оцрни и ко ће лошије да се изрази о Србима. Ко ће жешће да нас оптужи.

Били смо у почетку шокирани. Нека је грешка у питању. Није могуће, зар и Французи? Могуће је. И Французи. И то горе од Немаца, Енглеза, Американаца. Од Хрвата. После смо некако огуглали. Рана је остала од те француске болести, али смо се навикли. Се ла ви. Почели смо да се трезнимо, да је љубав у политици заблуда и пролазна слабост, да су стварни мотиви - интереси и страхови. Да су Французи, у ствари, слаби. Да неће да љуте Немце и Американце због неких тамо Срба и да они немају ништа с њиховим митовима и заблудама.

Зато у овој утакмици нисам навијао ни за кога.

ШТА СТВАРНО ХОЋЕ НАТО

АКО се југословенска војска и полиција повуку са Косова, онда то више, дефакто, није део југословенске државе и део Србије. Тамо остају наоружани терористи и то се онда зове отцепљење. Збиља, шта стварно хоће НАТО, ако зна шта хоће? А рекло би се да зна јер је по сваку цену навалио да нешто спроведе. Бомбама, авионима, свакојаким чудима. Хоће да нас згроми да би то спровео. Шта то? Присећам се једног афоризма Станислава Јижи Леца: "Кад већ морам, учинићу то добровољно". Хоће да пристанемо на нешто на шта се не може пристати.

(СУТРА: Милошевићев предлог за Космет)