ЕВО, прошао још један дан без бомбардовања. Докле год је тако, има наде. НАТО, ма колико моћан, не може ништа да уради у наредних пет минута, тако да можемо са сигурношћу да констатујемо да је и овај понедељак прошао без НАТО бомби.

12. јун 1998.

ДВЕ данашње вести, чини ми се, заслужују посебну пажњу. Бон заоштрава свој став према Космету, јавља наш дописник из Немачке. Изгубио је живце, наљутио се и загаламио Фолкер Рије, немачки министар одбране, и придружио се онима који би да нас бомбардују. То не би било ништа ново: Немци су нас већ више пута бомбардовали у овом веку. Они иначе важе за народ без маште - увек исто и без изненађења.

Замислимо, међутим, овакву ситуацију: сви су кренули на нас, а Немци нас бране. То би било нешто. Није истина да су Срби криви, него насиље изазивају албански терористи. Није истина да је за одсуство дијалога крив Ратко Марковић него Ибрахим Ругова. Добро, он више не сме него што не жели, не дају му албански екстремисти и страни ратни инвеститори.

ЗАМИСЛИМО, рецимо, да Немци нису међу тим инвеститорима и да чврсто стоје уз стабилност и мир на Балкану. Добили су све што су желели и све што су некад имали - споменике и оде широм Хрватске и Словеније, излаз на топло море преко својих интересних зона, тј. аустроугарских територија из прејугословенског времена. А и доста су малтретирали Србе у овом веку па им ето баш сада прорадила савест.

Можда и ми не умемо с Немцима и то нас ево по ко зна који пут кошта више него скупо. Заправо, сигурно је да не умемо ни ми с Немцима ни они с нама, с тим што је то много више на нашу штету, а ни Немци нису остајали због тога без озбиљнијих озледа. Можда би се озбиљно требало позабавити тим питањем на обострану корист.

Што се Космета тиче, Немци треба за почетак да схвате неколико простих чињеница: да је то део српске и југословенске државе, као што је Баварска, на пример, део њихове; да Албанци не успевају да организују и уреде ни ону једну, а камоли две државе; те, најзад, да Немци могу да нас окупирају само као трговци или туристи, али не и као војници.

Данас је, иначе била седница Главног одбора Социјалистичке партије Србије, али без кадровских промена. Изгледа да више нема ко да буде смењен, или се чека конгрес ЈУЛ-а.

13. јун 1998.

ТРИНАЕСТИ јун је иначе Дан новинара Србије. Скупштина је одржана на Златибору, а у Јелисејској палати Ширак је примио Ругову. Примио га је као државника, иако Ругова нема државу у којој је председник. Ето, чак и протокол прејудицира решење, а пуна им уста дијалога, и то безусловног. И како тај дијалог, по сугестивним сликама из Јелисејске палате треба да се заврши? Са државником Ибрахимом Руговом на крају приче. А то ће већ да реши НАТО дипломатија.

Уопште, имаћемо не само НАТО пакт и НАТО војску, него и НАТО дипломатију, НАТО новинарство, НАТО правосуђе са седиштем у Хагу, НАТО принципе (добро је да имају било какве принципе), НАТО филозофију, НАТО географију, НАТО логику (по којој је истина не оно што је истина него што каже НАТО), затим НАТО моду, НАТО рок и тако даље, све до НАТО религије и НАТО богова.

ЈЕДНО од тих божанстава, и то важних, јесте богиња Медлин Олбрајт. Она је задужена за чистоту НАТО вере и за кажњавање неверника. Јуче се у Лондону нешто љутила на неке јеретике. Какав, каже, Савет безбедности, какве Уједињене нације, ко је тај Кофи Анан, шта има НАТО кога да пита, како каже НАТО тако ће бити. Ако каже НАТО горе је доле, лево је десно, два и два су један, то је то, иначе има да лете бомбе. То је сада главни аргумент и једино доказно средство. Ко не верује, нека проба да помисли друкчије.

Нешто размишљам о тој НАТО богињи Олбрајт. Док није била то већ обичан човек, шетала је, на пример, као мала чак и овим градом и ту, замислите, ишла у школу. А ево сад хоће да бомбардује те улице и ту школу коју је похађала и у којој је научила да чита и пише. Чудна нека богиња и чудна нека религија. То би вам било као кад би Христ, да је рецимо у Министарском савету НАТО, хтео да бомбардује Јерусалим и Витлејем, или да Зевс хоће да сручи бомбе на Олимп и Атину.

МОЖДА ми, у ствари, нисмо добро проучили ту НАТО религију, можда је од сада нормално оно што је до сада било ненормално, и обрнуто. Ево, на пример, новинари Србије су се, по старом веровању, заложили да извештавање са Косова треба да буде објективно, коректно и непристрасно. Модерни, елитни представник НАТО журнализма британски "Гардијан" стварима приступа сасвим другачије. Каже да су министри одбране НАТО донели попустљиве ставове када је у питању могућа војна интервенција на Космету.

Чини се да се НАТО удаљио од војне интервенције у најближој будућности, констатује "Гардијан" са жаљењем и хушка НАТО на аутентично, непопустљиво, доследно и крволочно понашање. То је то ново и модерно НАТО новинарство. НАТО телевизија, рецимо из дана у дан и из сата у сат бомбардује свет вестима о хуманитарној катастрофи која се са Косова пренела у Албанију, и с времена на време постави своје чувено ангажовано питање: Шта чека НАТО? О колонама избеглица у почетку су говорили да их је 50.000, а сада су их свели на неких 13.000 људи. Показују, међутим, на снимку један камион тих несрећника са дететом у гро плану. Кад НАТО каже да у једном камиону стаје 13.000 избеглица, онда стаје. И тачка. Или бомбе.

ПОБУНА ПАТРИКА БЕСОНА

У ДАНУ када су у Београду Рус Афанасијевски и Американац Холбрук, познати француски књижевник Патрик Бесон оштро критикује начин на који француска телевизија информише о Косову. То извештавање је толико једнострано, да га Бесон оцењује као "срамно помањкање професионализма у приказивању једног тако озбиљног сукоба".

Вероватно је свим нашим слушаоцима познато, али да их подсетимо, основно новинарско правило јесте да се чује и друга страна. То је професионални постулат овог заната који има тако велики утицај на људе и њихов живот, на појединце и на читаве народе. Кад Бесон каже "непрофесионално и једнострано, противно основном правилу тог заната", то вам је као што возачи не смеју кроз црвено, апотекари дају одговарајуће а не погрешне лекове, пекари месе хлеб од брашна а не од блата, итд. Последице сваког непрофесионализма су мање-више опасне, све до најгорих и најтежих. У овом случају који критикује Бесон, жртва тог непрофесионализма је читава једна држава и народ, односно народи који у њој живе.

(СУТРА: Једна земља три господара)