БОМБЕ су дошле на крају. Припреме су трајале дуго и систематски. Требало је најпре "убедити" своје јавно мњење, па европско и светско. Уједињене нације - функционализоване, Русија слаба, Кина далеко, слободољубиви свет не пита нико ништа, Србија мала а сила бога не моли. Па ипак, да не буде изненађења, испипавају нас и плаше непрекидним изјавама и најавама. Причају и пишу о нама све ружније, о терористима на Космету све боље. И тако укруг - сваки дан све злокобније.


30. мај 1998.

СУБОТА, крај маја, дан нерадан а време идеално за вегетацију. У ранијим деценијама, изузимајући, разуме се, последњу, информативне емисије у оваквом дану претежно би се бавиле извештајима о стању пшенице, каквог је квалитета рано воће и која му је цена на зеленој пијаци. Јагоде су ове године добро родиле, а квалитет је прворазредан. Треба обавезно скокнути до Бегаљице, да видите шта је јагода. Најбоља на свету. У Њујорку се пре оног рата цена јагода на берзи одређивала према цени у Бегаљици.

Али друге су вести обележиле овај дан, ову суботу на прелазу између маја и јуна. Војник погинуо, водник у критичном стању, поручник лакше рањен - у вршењу задатка појачаног обезбеђења југословенске границе према Албанији. Рејон Ђаковица. Пуца се тамо већ недељама и месецима у обиму који није једноставно означити одговарајућим именом: тероризам, побуна, оружане акције, немири, ратна дејства. Американци кажу: напетост. Напетост?

О ТОМЕ су јуче разговарали Клинтон и Ругова. Примајући Ругову, Клинтон је хтео ваљда да покаже да подржава умерене Албанце, насупрот оним екстремним који су за ратну опцију. Има много Срба који мисле да су недавне претње Ругови од стране екстремних Албанаца - пропаганда, да су те приче о умереним и екстремним Албанцима чиста лаж, да су иначе сви они исти и да сви желе исто. Чињенице ипак говоре друкчије. На Косову гину полицајци, Срби, ево сад и војници, али гину и Албанци, они којима се не ратује, који су лојални држави у којој живе.

На Косову је највише оних којима се не ратује. Па где је онда грешка? Има их много и ко зна од када. Али, онако, на прву лопту - у прекиду комуникације у последњој деценији, од промене Устава до данас. И у овима који су дошли да нас наводно мире.


3. јун 1998.

ЕВО шта је ново донео данашњи дан. НАТО и његови званичници определили су се за следећу формулу: забринутост и осуда насиља на Косову, као први део поруке, који иначе није никоме адресиран и оставља утисак принципијелног става који се односи на све актере сукоба, и други део формуле - претње Србији, Југославији и Милошевићу - у коме се напушта сваки привид објективности и принципијелности.

КОСОВО СУДБИНСКИ ПРОБЛЕМ ЖЕЛИМО да верујемо да ће разум да преовлада. Ништа нам друго не преостаје. То никако не значи да ништа не зависи од нас. Штавише. Наш проблем је у томе што у овој земљи слабо или никако не функционишу институције, што се Косовом не баве бројни надлежни чиниоци, свако у оквиру свог дела одговорности и улоге, на најпримеренији начин, с обзиром на драматичност ситуације и реалну тежину проблема. Косово је иначе наш највећи, судбински проблем, од чијег решавања зависи не само наша садашњост и наш живот, него и живот генерација које долазе. Зато то није нити може бити проблем једног човека и једне памети. Нема нам среће док то не буде проблем свих најумнијих и најодговорнијих људи, највиших институција и најутицајнијих политичких партија. Просто је невероватно да није тако у овој држави која улази у своју највећу драму у последњих пола века.

По тој логици је НАТО данас у Бриселу разматрао своје будуће акције, а огласио се и све ангажованији Тони Блер. "Не верујем да бисмо могли допустити да дође до ширења нереда у том делу света и мислим да је то довољно јасна порука за господина Милошевића", рекао је Блер у Британском парламенту.

Није, међутим, јасно шта Блер и НАТО очекују од Милошевића: да још енергичније сузбије и елиминише албански тероризам, или да им препусти власт у том делу Србије и Југославије. Имао је Милошевић штошта више да учини у претходном периоду да проблем не ескалира до овог степена, али данас, 3. јуна 1998. он има само поменуте две могућности. Проблем није, међутим, само у томе што су Блер и НАТО упутили "нејасну" поруку Милошевићу, него пре свега у томе што другој, албанској страни, нису упутили никакву поруку.


8. јун 1998.

РАТНЕ трубе и бубњеви све се јаче чују из Брисела, Бона, Вашингтона, Њујорка и других западних метропола. Кофи Анан је такорећи у првој изјави о Косову одмах отишао у крајност и устврдио да је реч о српској агресији. Кад генерални секретар светске организације изговори на самом почетку своје мисије ту тешку реч, могу се очекивати свакојаке невоље и одмазде за "агресора".

А шта ради војска српских агресора: не дозвољава да се оружје пребацује из Албаније у Југославију. То је посао свих граничара на свету, а ето само су српски граничари, по Кофи Анану, агресори. Шта ради полиција: спречава наоружане појединце и групе да пуцају у ненаоружане и недужне цивиле на Косову, у Србе и Албанце, на полицију и војску док врше своју дужност, спречава их да пуцају у аутомобиле и аутобусе, у људе који обрађују своје њиве, спавају у својим кућама. Па то ваљда ради сва полиција на свету кад се суочи с таквим појавама.

А САМО је српска полиција, по Кофи Анану, због тога агресорска. Збиља је претерао први човек светске организације, или, народски речено - лупио па остао жив. Само што то његово лупање може нама а не њему да се обије о главу.

Можда му је сугерисано, или јасније речено - наложено да тако каже, иако генералном секретару нико не би смео да налаже. Али, тако је било некад, док је свет био у равнотежи моћи, па је свако морао да се држи одређених правила и да се суздржава од неконтролисаних излива потребе за господарењем планетом.

КОФИ Анан је ту да обуздава оне који имају силу али често немају разум. Он то уме, показао је недавно приликом мисије у Багдаду. Та мисија је у том тренутку спречила насиље у Ираку, спречила је бомбардовање Багдада и употребу свих оних грдосија и чудовишта која су се примицала Персијском заливу. Тако треба да ради генерални секретар светске организације. Да није тако радио, Ирак би био сравњен са земљом.

Због чега? Због америчких сумњи да Садам Хусеин поседује тајно оружје за масовно уништење. Ево већ више месеци бројне инспекције истражују Багдад уздуж и попреко, завирију у председничке палате, испод Хусеиновог кревета, али то оружје нису нашли. Да су га нашли, већ би заграктали преко свих својих "сиенена".

ВЕЛИКА је, дакле, вероватноћа да тог и таквог оружја у Ираку нема, да су сумње неосноване. Али, да су бомбе на Багдад бачене, џаба би било накнадно утврђивање истине. Управо је Кофи Анан спречио да се прво баце бомбе, па онда утврђује истина. Бар овај пут.

Управо зато посебно држим до тога шта ће да уради и каже генерални секретар УН и управо зато ми је жао што је на примеру Косова направио такву почетничку, али истовремено и опасну грешку. У сваком случају, наша дипломатија, државни органи и највиши представници морали би све да учине да му укажу на грешку, да му, ако треба, безброј пута предоче чињенице и помогну у ослобађању од лажи којима је очигледно затрпан.

СУТРА: АНТИСРПСКЕ КОРАЧНИЦЕ ИЗ ВАШИНГТОНА