ПУНИХ 20 година је прошло од великог зла које нас је снашло те 1999. године - НАТО бомбардовања Србије и СР Југославије. Изгледало је као да нам се понавља нека ружна и страшна прошлост, нешто што нам се чинило да се више никад не може и неће догодити. Али, већ је био грађански рат у Хрватској, па у Босни, да би га потом преселили на Косово и Метохију, у Србију. На крају и НАТО агресија, о којој су све злокобније говорили и претили.

Водио сам у то време једну емисију на таласима Радио Новости, у поноћ, у којој сам се бавио догађајима тог дана или тих дана. Била је то нека врста НАТО дневника. Почела је половином 1998, више месеци пре самог бомбардовања, онда, отприлике кад је почело да "мирише" да би то зло могло стварно да нам се деси.


1. јун 1998.

НЕ РАЧУНАЈУЋИ нас као дежурну светску тему, ових дана пажњу човечанства заокупљају и неки други догађаји и несреће. Немачка је у шоку од великог железничког удеса, Француска је паралисана штрајком пилота, а "атомска свађа" Индије и Пакистана већ је изазвала хитну акцију Савета безбедности.

Да није тога, човеку се учини да се свет једино бави нама, да се још једино овде нешто догађа, а под догађајима се обично подразумева нешто страшно, ружно и трагично. И тако једно десетак година. Ми му дођемо као нека бесконачна сапунска ТВ серија за разбијање досаде светских ТВ гледалаца. Тако су, на пример, ноћас и јутрос дуго држани на екранима призори из суседне Албаније са колонама избеглица са Косова. То су, хоће да се каже, жртве српског насиља. Када се такве сцене дуго држе на тим чувеним ТВ екранима, иза тога обично уследи нека акција НАТО, чисто онако да разбије гнев евроамеричког ТВ гледалишта.

СТВАР, наравно, може да се посматра и у обрнутој пројекцији: прво се испланира акција НАТО, који, иначе, с времена на време, мора нешто да ради да би имао покриће за своје постојање, а онда се производи гнев ТВ гледалишта. За то су, логично, потребни неки снимци и призори. Данас су коришћени снимци после оне прве полицијске акције у Дреници, кад је разбијена банда Адема Јашарија.

Да је неко од запослених у РТС гледао те стране телевизије, могао је да сними и емитује те снимке на нашој телевизији, где би могао документовано да демантује монтаже и атракције. Овако, пролазе возови један за другим без нашег реаговања, док у једном тренутку не постане дефинитивно касно за било какве реакције, исправке и одговоре на провидне медијске манипулације.


Српски полицајци на Космету


Иначе, дијалога у Приштини није било јер представници Албанаца нису дошли, наводно због ескалације насиља у Метохији, а ескалација насиља се догађа зато што нема дијалога - и тако све укруг. Италијански медији саопштавају ноторну истину: па управо је та ескалација насиља разлог да Албанци дођу, а не да не дођу на разговоре. Савршено је, међутим, јасно да њима дијалог више није потребан. Њихов циљ је отцепљење, а отцепљење се не постиже помоћу дијалога него помоћу НАТО.


2. јун 1998.

АКО би вас неко питао шта има ново, односно које су вести обележиле данашњи дан, одговор би битно зависио од тога коју сте телевизију гледали или које сте новине читали. Као да се не ради о истом дану, о истом простору и као да не говоримо, и једни и други, истим језиком. Истини за вољу, немамо довољно демократског искуства, јавни живот више личи на вербални грађански рат, а медији су оштро подељени на два табора. Тако је код нас, а код њих, код оних тамо из тзв. демократског света?

Тих дана смо имали једног госта из енглеског Форин офиса, који је дошао у Радио Новости да разговарамо о медијима. Био је млад, учтив и образован. Говорио је о демократији и слободи штампе, о унутрашњој вези између та два појма, малтене о некој врсти знака једнакости.

НИЈЕ ми довољно јасно, кажем свом саговорнику да, ако демократија подразумева право на различита мишљења и ако се мери обимом тих разлика, институционалним и медијским могућностима да се оне искажу - како је могуће да ми који имамо неколико медија, највише десетак већих, имамо толике разлике, чак дубоко супротстављена гледишта о свему, рецимо о Косову, разбијању Југославије, грађанским ратовима и свему другом, док западни медији, а има их више хиљада од Лос Анђелеса до Берлина, готово сви о Косову пишу исто, или мање-више исто. Веће су, наиме, разлике међу наших десетак него између ваших десетак хиљада медија. И како уопште постижу ту хомогенизацију гледишта и синхронизацију наступа? Откуд толика уједначеност и једноумље? Само се спорадично и с времена на време чује понеко усамљено друкчије гледање, што би се могло подвести под демократско право на разлике у мишљењу...

Није ништа одговорио. После мале паузе, предложио је да пређемо на друге теме.


ПОЛИТИЧАРИ И МЕТЕОРОЛОЗИ

29. мај 1998.

КАД би покренули неку емисију у којој би, негде у пет до дванаест, сумирали протекли дан, и ако би то било баш данас, ево како би на пример то могло да изгледа.

Милан Милутиновић примио делегацију Хидрометеоролошког завода Србије. Можда ће неко рећи да је предност требало дати Универзитету, зато што се мучи са законом за који нико не зна зашто је донет сада и зашто баш такав. Други мисле да је требало да прими делегацију ИМР, фабрике која дугује више него што вреди сва њена имовина. Трећи би хтели да председник Републике ради нешто треће.

Ја, међутим, мислим да је добро што се Милутиновић срео управо с људима из Хидрометеоролшког завода. Јер наша политика и наши политичари као да су изгубили способност предвиђања и као да су се уморили, да их догађаји затичу и претичу, као да су "изненађени и увређени". Од људи који се професионално баве прогнозирањем, макар и времена, могло је штошта да се чује, а што да не - и научи. Без предвиђања, познато је, нема добре политике, а и невесело искуство нас на то свакодневно подсећа.

Судећи према осталим вестима, Косовом су се и даље бавили, Холбрук и Гелбрајт, Олбрајтова и Примаков, НАТО. Све су забринутији. Испада више него ми сами. Стално нам нешто нуде и предлажу, прете и опомињу. Треба, кажу, да се одлучимо између два Шпанца: Гонзалес или Солана, питање је сад. Ми нећемо ниједног, они опет. Из дана у дан, из сата у сат. Као да је Косово њихов а не наш проблем.

СУТРА: ЕВРОАМЕРИЧКЕ РАТНЕ ТРУБЕ И БУБЊЕВИ