КАО Милена, и Гага има улоге које су одмах стављене у бункер јер нису биле по вољи партијским критичарима који су чували филм од реалне стварности. "Млад и здрав као ружа" први је филм који говори о спрези полиције и криминала и завршава се пророчким речима младог криминалца: "Гледајте ме, ја сам ваша будућност."

Снимао је Драган много и разноврсно, али је остао упамћен као градска икона многих генерација. Иако је за улогу Турчина Алије у "Бановић Страхињи" добио Златну арену у Пули, нико га не памти по том лику него по "Националној класи", "Последњем кругу у Монци" и "Отписанима". Градски, урбани шмекер са непревазиђеним стилом, то је најречитији опис Драгана Николића. Иако без дара за певање, водио је најпознатију ТВ емисију тог времена, "Максиметар", са којом је Београд био свет. Својом појавом усковитлао је већ помало учмалу градску средину и донео нове обрасце, не само глуме него и понашања, нов модел Београђанина, шмекера великог срца.

ПРАВИЛО је да филмски глумац није и позоришни. Само они најбољи могу да имају успешне каријере на филму упоредо са позорницом где се захтева нека друга врста глуме. Драган је био члан Београдског драмског позоришта, али и Атељеа 212, у коме је, од 1969, имао више од двадесет сјајних улога. Чинило се да он може да уради и да буде све што пожели.

Успешна позоришна каријера одвела га је и ван граница. Он је једини наш глумац који је гостовао у престижном париском позоришту "Сара Бернар". Париз га је дочекао неочекиваном добродошлицом, несвојственој Парижанима. Изгледа да је Гага понео неки вилински прах којим је опчинио размажене Парижане, па су га волели и нудили му да остане и направи каријеру. Милена је била са њим када год су јој обавезе дозвољавале и причала је о том великом друштву које се окупљало око њеног човека исто као да је у Београду. Он о томе није много причао, никада се није хвалио улогама, а ни успехом.

ДРАГАН у Граду светлости глуми у неколико представа, па и у "Мајстору и Маргарити", која постиже велики успех. Отварају се велика врата, али Гага доноси изненађујућу одлуку. Милена је била са њим тих дана, дружили су се са Данилом Кишом, све је било удобно и сјајно, али он је само рекао Милени: "Доста је, идемо кући." Да је било ко други рекао да се из светске метрополе вратио због носталгије за београдским асфалтом, не би му се веровало. Када је Драган Николић у питању, то је сасвим нормално и личи на њега. Леп је Париз, и има Сену, али Гаги недостаје његов Крст, његов чамац и Сава, Ада Циганлија, мирис тек поливених београдских улица када се ујутру враћа кући са неизбежним буреком. У Паризу је био драги и цењени гост, али овде је домаћин, овде је свој, овде су сведоци његовог живота. Више савске воде има у његовој крви него што је мислио, и то га враћа.

Како су две велике звезде успеле да ускладе своје животе и бројне обавезе и изграде један тако квалитетан и заувек однос, какав је био њихов? Глумци и кад успеју да изграде чврст брак који траје, то буде са неким ко није из њиховог света. Трајни глумачки бракови су ретки и захтевају много толеранције, прилагођавања" и, најважније, много љубави. Оне љубави која је сигурна и не подлеже сумњама, љубомори, раздвојености.

СВОЈЕ деце нису имали, али су зато имали отворено срце за оне којима је потребна помоћ. То су радили тихо и анонимно па многи људи ни не знају да су, пре двадесетак година, Гага и Милена сакупили новац за нови ауто јер се стари стално кварио и морали су да га гурају. Некако у то време, Милена је била у гостима код новинарке Тање Петернек, и гледала прилог о дечаку коме је потребан новац за операцију очију. Тада је Драган рекао: "Па њима треба пара колико ми баш имамо у кући" - и ствар је била решена. Они су и даље гурали ауто када неће да упали и њиме су отишли у село одакле је био тај дечак и сав новац дали за операцију.

Једном је, за неки од бројних интервјуа које је дао, на питање о Милени Драган рекао: "Милена? Она је жена за сва времена." Обоје су били такви - људи и глумци за сва времена.

КАКВА год да је била магија међу њима, преносили су је на друге људе и на целу нацију. Четири и по деценије љубави, подршке и присутности некога ко ти значи све на свету. Њихова љубав, искреност, оданост и посвећеност никада нису доведени у питање, никада чаршија, која уме да измисли ако нема повода и чија је радозналост немилосрдна, није пустила ни најмањег гласа који би довео у питање изузетну везу ово двоје људи.

Милена и Драган били су синоним за нешто што иде једно уз друго, што се раздвојено не може ни замислити. Јер, шта год да су они били за јавност, када затворе врата свога дома били су само двоје људи које спаја љубав. Миленин свет је зависио од Драгана, а његов од ње. Како једном рече Драган: "А она, једним погледом успе да ми помери свет и једним осмехом поправи дан, и онда ме питају зашто је волим."

Не постоји лепша дефиниција љубави. Љубав је управо то. Када ти нечији поглед помери свет и осмех поправи дан.

КАДА се Драган разболео, цела нација је била болесна. Спадао је у оне које сви воле. Не волети Гагу било је као не волети најбољи део Београда, онај који изумире као ретка врста. Сви смо стрепели за њега, али нико није веровао да он може да нас напусти. Да оде из овог града који је био део њега, а он га свим оним што је живео и што му је дао у уметности учинио бољим, лепшим, већим, отменијим". Својим кораком обележио је београдске улице и оне ће га дуго памтити.

После 44 године, Драган је оставио Милену јединим остављањем које је било могуће када су они у питању. Једног хладног мартовског јутра 2016. пустио је Миленину руку и отишао у нека далека сазвежђа.

И МИЛЕНА нас је напустила у јесен 2018. Доживела је да добије две велике награде - Добричин прстен, за животно дело, и овације филмске публике у пулској Арени. Била је позвана на 65. отварање филмског фестивала који је некада био најзначајнији југословенски фестивал и на коме је Милена много пута била награђена. Публика је дуго стајала и аплаузом указивала поштовање једној правој диви која никада и ничим није окрњила ореол истинске харизме.

Непуне две године поживела је без Гаге. Никада није говорила колико јој је тешко без њега, само јој је корак постао тежак, а глас тих, како нисмо навикли да видимо код ње. Гасила се полако и достојанствено, ништа не радећи да то спречи. Има се утисак да је желела да што пре оде код свог човека.