СА Милицом Бабић Јовановић и њеним мужем Ненадом Јовановићем Андрић се упознао још у Београду. Везивали су их босанско порекло и љубав према књижевности. Милица и Ненад били су познати пар у Београду, и њихов салон био је вазда отворен за писце и уметнике. Нису имали деце и призивали су и волели друштво. Обоје лепи и образовани, били су добри гости, и домаћини интелектуалцима престонице.

Милица је била необична девојка, помало крутог држања. Студирала је сликарство у Бечу, али се њиме није бавила. Када је из Беча прешла у Париз, у престоници моде открила је да је више занима примењена уметност, нешто што има употребну вредност. Мода као таква није је привлачила, нити је она била тип модерне жене. Облачила се у складу са модом, али уздржано, са дозом класике. Са тканинама и одећом упознала се радећи споредне послове у храму моде код Кардена. Добијено знање употребила је на пољу које је спајало позоришну уметност, коју је посебно волела, и умеће креирања одеће. Постала је врстан костимограф.

НЕНАДА Јовановића познавала је из Тузле, где су обоје рођени. Обоје су студирали у иностранству и потом дошли у Београд. Одмах су постали виђенији пар који је радо гостио писца Андрића. Та дружења била су честа и они су, неосетно, постали нераздвојни.

Овај млади и наочити пар долази у Берлин на захтев амбасадора Андрића. Ненад добија посао аташеа за штампу, а Милица улогу домаћице на пријемима, с обзиром на то да је амбасадор неожењен.

Извесно је да је ова веза била дубоко емотивна, али и платонска, барем у берлинским данима. Вероватно је за то заслужна Милица, која је у свог мужа била заљубљена као, уосталом, и пола женског Београда.

Иви Андрићу нису били страни излети са удатим женама, па чак ни скандали. Један такав потресао је београдску чаршију 1925, када се сазнало да је Иво имао аферу са Персидом, женом свог кума Густава Крклеца. Данима су брујали салони по граду, што је резултирало разводом Крклецових. Иво је куму објашњавао да је страст која је букнула између њега и Персиде "обичан летњи пљусак, како дође, тако и оде".

ОНО што је тај исти нестални заводник осећао према супрузи свог колеге, Милици, није била само страст. Била је то љубав, прва и једина у његовом животу, она која оставља белег и пре него се оствари.

Није Андрићу службовање у Берлину било лако. Дошао је дан пред Хитлеров рођендан, који је прослављен великом ломачом на којој су спаљене књиге које су оцењене као неподобне. Ужаснут вандализмом тог чина, а обавезан да му присуствује, као ђаче је узео једну књигу са згаришта и сакрио под капут. Биће изненађен када буде открио да је од ватре сачувао збирку песама Штефана Крауса, аустријског нацисте рођеног у Босни, његов првенац "Каинов ожиљак".

Није Иви, слободоумном и правдољубивом, било лако да сакрије своје људско негодовање и свакога дана навлачи пригодну маску дипломате. Тражио је да буде разрешен дужности и враћен у Београд, али му није одобрено. Стога, по функцији, присуствује потписивању Тројног пакта, што је увек сматрао мрљом у животу, и приватном и као патриоте.

БЕРЛИНСКЕ две године биле су и службено и приватно тешке за човека који је морао да игра двоструку игру и скрива праве емоције, како у служби, тако и у кући. Са брачним паром Јовановић био је пријатељ, писао је писма где год би путовао, писма насловљена на обоје, а потписивао их са - Иво, мандарин. То је била његова и Миличина интерна шала када је службено требало да посети Кину.

Поштујући осећања жене коју је волео, можда још и више јер му је била недостижна, чиста и поносна у својој улози беспрекорне супруге, Андрић је у Милици видео идеал. Била је лепа, образована, топла и одмерена, окренута свом човеку иако је добро знала каква осећања је пробудила у другоме. Два мушкарца заљубљена у исту жену, мучни а нераскидиви троугао љубави, осећања дужности, зависти, чежње и чекања, чекања, чекања без наде.

"ЈЕЛЕНУ, жену које нема", исписале су године самовања у безименим и неважним женским загрљајима, оним који не доносе лепоту жељеног додира, који не значе ништа. Сви се стопе у безгласни крик за неким кога нема, а морао би бити ту.

Три деценије чекања, колико ту има дозивања, радости жељеног сусрета и дрхтаја што му та жена не трчи у загрљај, него је тај "сусрет највећи на свету" резервисан за неког другог. И тако годинама, деценијама.

Судбина им је дала да буду заједно када су се страсти утишале под седом косом и када њихов додир одавно није имао младалачку енергију. Страст је одавно потрошена, разливена по бесплодним загрљајима и веома плодним делима. За Милицу је остала чиста љубав, прекаљена у тридесетогодишњем чекању да је назове својом. А она је могла да постане његова тек када је остала удовица.

МИЛИЧИН муж Ненад ухапшен је за време окупације под оптужбом да је енглески шпијун и спроведен у затвор. Његова кривица никада није доказана, јер да јесте, био би стрељан као сви шпијуни. Седео је у затвору све до ослобођења, никада није сазнао ко га је оклеветао. Тако је невин човек провео године у затвору и изашао нарушеног духа и здравља.

Милица је била уз свог мужа до последњег дана. Неки кажу да је веза са Ивом престала да буде платонска за време рата. Да ли су то чаршијске приче, не зна се поуздано. Милица је дочекала Ненада и наставила да живи са њим.

Удала се за Иву Андрића недуго пошто је постала удовица. Презиме није хтела да мења, остала је са два презимена од којих ниједно није било Андрићево. Нису се раздвајали од тренутка када су почели да живе заједно.

ЗАЈЕДНО су били на додели Нобелове награде, признања које је више потресло и одушевило све друге него самог писца. Кажу да је вест о награди примио готово равнодушно, журећи кући где га је чекала Милица да заједно раде. Он да пише, а она да исцртава и креира чудесно маштовите костиме за Народно позориште. Кажу и да је била права чаробница да од старих чаршава и џакова направи хаљине и велове, да их боји, прекраја, ради заједно са шваљама и радницима.

Две затворене и уметничке душе сједињене у дуго очекиваном заједничком животу. За Иву Андрића то је била светлост после дугог, тамног и мучног пута чекања и неизвесности.

Десет година светлости, а онда потпуни мрак. Милица умире 1968, а Иво одлази за њом после седам година.

Оставио је много дела и једну реченицу која све објашњава: "Љубав је када ти и сам поглед на вољену особу измами осмех."