АКО хоћете да осудите некога, без суђења и без пресуде, осудите га на дуго чекање са неизвесним исходом. Ако је заборав најгори облик смрти, онда је чекање на нешто што волите најгори облик живота. Чекати дуго, само са трачком наде да ће дугачак и самотни пут на крају имати срећно одмориште, то живот чини великом муком, макар био успешан и богат славом и женама, какав је био Андрићев.

Болешљив и усамљени дечак, сироче поред живе мајке која га је, после ране смрти његовог оца, морала дати тетки и течи у Вишеград, Иво је вазда остао затворен и срамежљив када су емоције биле у питању.

Мајке је остао жељан читавог живота, гајио је огромно поштовање за њу, младу удовицу која је због немаштине морала да се одрекне и љубави свог детета. Гајио је и љубав, али не ону праву, доживљену синовску љубав која памти мирисе и топлину мајчиног скута, него више љубав самилосницу, разумевање и учествовање у несрећном животу жене која му је, чудним и замршеним судбинским путевима, додељена да му буде мајка. За њега је мајка била светачки, готово нереалан лик.

ДРУГА жена која је била важна за његов живот је тетка Ана код које је одрастао. Тетка и теча заменили су му родитеље и донекле надоместили ону недостајућу топлину дома које је био лишен. Волео је њих Иво и они су волели њега, али се неке празнине не могу попунити ничим. Тако се млади Иван отиснуо у свет емоција са једне стране окрњен, а са друге дарован и никада није знао која страна претеже у његовој души.

Чини се, када се погледа на повелику плејаду жена које су прошле кроз живот Андрића, да су му оне некако судбински долазиле. Никада се није превише трудио око њих, а неке су му биле одане и волеле га до краја свог односно његовог живота.

ВЕЋИНА је била безимена. Дискретан и тајанствен, као да се самом себи извињавао што је био привлачан лепим дамама. Није откривао њихова имена и спаљивао је писма оних за које се зна да су постојале, неке дуже а неке сасвим кратко, неке запамћене, а више њих само као одјек нечега што је, младом и згодном дипломати и књижевнику, морало да западне као усуд.

После сиромашне и болешћу начете младости, после мариборског казамата у коме је провео годину дана као политички затвореник по повратку са студија у Кракову, живот младога Ивана (тада се још потписивао као Иван) добија сасвим другачији правац.

Његов ментор и човек који му је, буквално, спасао живот интервенишући за њега, најзаслужнији је за тај срећни обрт. Професор др Тугомир Алауповић заузима се за интелигентног, а болешћу начетог младог писца који је на њега оставио дубок утисак. У октобру 1919. године постављен је у Београду за чиновника у Министарству вера.

ИАКО задојен Босном, која је остала да живи у сваком делићу његовог бића, Београд и Иво су се заволели и пригрлили одмах. Наместио се он у београдским књижевним круговима као делић слагалице која је недостајала. Милош Црњански и Станислав Винавер били су му не само колеге по перу већ и пријатељи. Млади а пуни талента и енергије која је врцала из њих, образовали су књижевни кружок који се сакупљао у кафани "Москва".

Тамо се окупљао цвет тадашње београдске интелигенције, а са њима и девојке које су се отргле патријархалној представи девојака-удавача и биле слободних мисли и понашања за оно време - скраћивале косу, шминкале се, читале, интелектуално расправљале са мушкарцима, а неке, богами, и пушиле дугачке и танке цигарете, саблажњиво за оно време!

НЕКАКО у то време и у таквој атмосфери појавила се и Вера Стојић, једна изузетна жена која је на најнесебичнији начин волела Андрића и видела у њему великана када то није био, нити веровао да ће бити. Званично је била службеник Народне банке, још пре рата, али била је из интелектуалне породице и говорила четири језика. Њен преводилачки опус је за поштовање, преводила је Голсвордија, Томаса Мана, Кафку, Рилкеа.

Важила је за изврсног познаваоца српског језика и лекторисала је многа дела наших писаца, а за Иву је то радила скоро педесет година. Била му је пријатељ, сарадник, другарица, дружбеница, после његове смрти и извршилац тестамента, добра вила која је бдела над њим, а никада га није имала само за себе.

ИЗВЕСНО је да у почетку нису били само пријатељи. Она је њему била ослонац, али не и љубав, а он је њој био све на свету. Иако се у свему ослањао на њу, никада јој није посветио ниједно дело, за њу је имао поштовање, али не и осећања које је она желела. Велико поштовање и уважавање као замену и извињење што је није могао волети. А она је њега волела читавог живота, иако је у Београду била чувена, не само по образовању него и по лепоти.

Цео живот посветила је личности и делу једног човека и зарад тога се одрекла свог. Скромна толико да свој рад није хтела ни да наплати, Вера Стојић је анђеоска сенка човеку који је волео другу жену оном количином љубави коју је ова имала за њега.

ОДМЕРЕН и лепог држања, вредан и одговоран, Иво Андрић напредовао је у каријери. Већ 1920. био је при посланству у Ватикану, а наредне године вицеконзул у Грацу.

Тако почиње његова дуга и успешна дипломатска каријера. Током службовања по посланствима и конзулатима у разним европским престоницама, сретао је жене, боље речено, оне су сретале њега, али није се везивао ни за једну. Живот му је био испуњен послом, а празнину која је постојала у дубини његовог самотног карактера испуњавао је писањем.

Није Иво Андрић био ни уображен ни надобудан. И у то време био је лепих манира, способан да води сваки разговор са лакоћом, увек је много полагао на одећу и уредност у појави, господство је избијало из њега као да није био сиромашни босански дечак одрастао на обалама Дрине у Вишеграду.

ГОДИНЕ беспрекорног рада у дипломатији донеле су му круну у каријери када је, 1939, постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.

У то време већ је имао неколико објављених збирки приповедака и песама у прози, као и први део триптиха "Јелена, жена које нема". За овај омаж тајанственој жени која постоји само у машти и сновима писца, али постоји тако да прожима сваки тренутак и сваку мисао, најпре се мислило да је пишчева фантазија. Међутим, како је Јелена добијала нове описе чежње и недостајања, постало је јасно да она није митска творевина него неко чије физичко одсуство заокупља пишчево срце. Тек много година касније откриће се ко је Јелена.