КОЛИКО год је Вуку Караџићу Бранко Радичевић био драг, он није био такмац за руку његове ћерке. Брак и породица су озбиљна ствар и болешљиви студент без финансија није могао да поремети Вукове планове да ћерку удајом збрине за цео живот. Пустио је да се млади виђају, причају и размењују стихове. Свесно се правио да не види шта се дешава јер је кућа била другачија. Љубав има моћ да узбурка атмосферу и донесе осмех на лица, а то је овој кући тако било потребно. Радовао се што је Мина живнула и што је у кући много веселија атмосфера откад она често свира и пева.

Ствари су се промениле када се појавио један имућни руски студент медицине, Флор Огњев. Њега је Вук довео у кућу јер се Рус интересовао за словенску књижевност. Као и сви који су прешли праг куће Караџић у бечкој улици Ландштрасе, и Флор је био очаран Мином. Био је мали растом и грбав, али му је отац био богати спахија негде у Русији и по начину како је син живео у Бечу, видело се да је кућа из које долази врло имућна.

МИНИ се допао доктор. Није то била љубав, али допало јој се то што је био учен, имао је амбицију да постане хирург, а интересовала га је уметност. Слепо одана оцу и свему што он каже, почела је да се диви амбицији и учености неугледног будућег хирурга. Дивила се снази његовог карактера који није дозвољавао да га физичко ограничење омете у плановима за успех. Убрзо је Флор дипломирао и нашао посао у Паризу, али је пре одласка запросио Мину. Одговор није добио ни од ње ни од њеног оца.

Онда су из Париза почела да стижу нежна писма која су била пуна љубави, чежње, нестрпљења да започну заједнички живот. Освојена лепом речју, Мина одговара позитивно на просидбу, такође писмом.

ВУК је одуговлачио. За њега је брак његове ћерке само добар посао који треба да јој обезбеди материјалну сигурност и удобност. Он се одлучује да пише спахији Огњеву и осигура да ће Мина добити оно што њен отац сматра добрим за њу: захтева засебну кућу, послугу и одређени годишњи приход. Одговор од спахије никада није стигао, а и Флорова писма су била све ређа. Тако је пропала ова пословна веридба.

У време док је руски студент долазио у кућу као радо виђен гост кога су гледали као Мининог будућег, Бранко је отишао из Беча. Није било начина да остане у Бечу а да не долази код Вука у кућу, а то није могао. Прекинуо је студије и дошао у Београд, али је од власти замољен да оде из града. Наиме, већ је био познат као песник, његове песме су наишле на велики одјек и у Србији, па су се власти плашиле да његово присуство не инспирише студенте на неке револуционарне идеје. Бранко одлази у Митровицу, па у Загреб, Темишвар и сели се по Срему док не сазна да је Мина раскинула веридбу. Ту вест му је пренео Ђура Даничић, његов побратим, такође један од Вукових "питомаца".

У БРАНКУ се буди нова искра наде која је и искра живота, јер је већ оболео од туберкулозе и предао би се болести да није било овог наговештаја да је могуће живети неки други живот. Враћа се у Беч, али не наставља студије права него се уписује на медицину.

Поново почиње да одлази код Вука у кућу и затиче Мину спокојну и без много жаљења што је раскинула веридбу. То му говори да није ни била заљубљена и охрабрује га да прави планове за будућност. Вредно је прионуо на студије пишући упоредо песме, испочетка надахнут надом да болест неће тако брзо напредовати. Истовремено га је мучило питање да ли има право да увлачи девојку коју воли у своју болест, са могућношћу да и њу зарази. Са једне стране неугасла жеља да буде са њом, са друге стране неумољива болест од које се мало ко излечио.

НАЖАЛОСТ, Бранко није био међу њима. Све ближе оном другом свету, написао је једну од најјачих елегија у нашој књижевности "Кад млидијах умрети". Предосећао је да ће се придружити мајци, сестри и брату, које је покосила иста болест.

Умро је 1. јула 1853. у болници у Бечу, на рукама Ане Краус, Минине мајке. Дочекао је да види разлистало дрвеће под којим ће шетати неки други парови и планирати будућност. Мина се опет сусреће са смрћу некога кога воли, пише текст "Сећање на Бранка" и слика неколико његових портрета.

Бранко је остао записан у вечности својим стиховима од којих су најлепши надахнути његовом великом љубављу.

Мина је наставила свој живот у коме је било веома мало среће. Пет година касније дошла је у Београд, прешла у православље и удала се за Алексу Вукомановића, лекара, часног али сиромашног, из породице кнегиње Љубице.

БРАЧНИ живот је потрајао прекратко. Стара, знана познаница смрт дошла је по њеног мужа тек три месеца пошто му се родио син. Минину несрећу увећава Алексина мајка која их избацује из стана. Мина је волела Београд и касније ће писати оцу, који је тада био у Београду, да је то град у коме је била срећна и у коме би живела да има стан.

Када јој је умро отац, потпуно се посветила сређивању његове заоставштине. Велики проблем и разочарање направио јој је њен вољени брат Димитрије, на кога је одувек била слаба. Просто је несхватљиво да се тај даровити, млади човек, инжењер за градњу војних објеката, одао пићу, коцки и трошењу новца коју није имао. Продао је све што је наследио од оца.Сестру је виђао само кад је требало да јој узме новац. Уместо да јој помогне, будно је пратио како се објављују Вукова дела да узме свој део. На крају, отишао је за Русију, где је и умро.

МИНА је живела тегобан живот школујући сина и негујући непокретну мајку. Ретко се дружила, повучена у књижевност и сликање. Оставила је педесетак слика које су је уврстиле у значајне српске сликарке 19. века.

Последњи ударац стиже из Русије, где гине њен син Јанко. О његовој смрти постоје опречни извештаји, негде се наводи да је погинуо на фронту, на другим местима се помиње болест, али је, изгледа, посреди нешто треће. У то време је био, међу младим официрима у Русији, популаран "амерички рулет" и Јанко је погинуо из лакомислености, доказујући храброст. Изгледа да су се неки лакомислени гени прелили са ујака и на сестрића.

Тако је Мина сахранила све које је волела. Браћу, сестре, своју прву љубав, мужа и, на крају, и сина. Црна и несрећна ниска коју је носила до краја свог физичког живота, јер је њена душа отишла са сваком овом смрти. Откидала се, део по део, и на крају оставила љуштуру која је само чекала да се пресели код својих најмилијих.