ЦРНЕ, враголасте очи, радознале и живахне, коса тамна и бујна, поглед отворен, то девојче је Јернеј Копитар прозвао "Циганчица". Рођена као Вилхемина, одмалена је била између мајке и оца као између два царства, бечког и српског. Тешко да је могао да се нађе нескладнији пар од њеног оца и мајке. Мајка, Ана Краус, рођена Бечлијка, лепушкаста али не много бистра ни образована, и отац, Србин, из села чије име његова жена није могла ни да изговори, ружњикав и хром, али бриљантне памети, радан, упоран и заљубљен у све што је српско.

Различите вере, окружења у коме су расли, ништа им није било заједничко осим емоције и страсти која се родила и која их је спојила у брак. Њена мајка никада није хтела да крочи ногом у Србију, мада је била у Земуну, на граници. За њу је Србија била далека земља исто као да је са друге стране планете - један мали део Турске који никад није желела да упозна. Волела је мајку, али је оца обожавала, и тако је расла између две крајње супротности.

ОВОЈ изузетној девојци одрастање није било срећно и безбрижно. Тескобна атмосфера у дому у коме је умрло чак једанаесторо браће и сестара, не може бити здрава средина за једно дете. Рођена је седма по реду и само ће она и брат Димитрије, најмлађи, надживети родитеље. Тај брат, рођен истог датума као и она али осам година касније, њен обожавани брат, биће јој, после неких година, велико разочарање и бол. Доста година после, када је зашла у старост, сабрала је све болове и схватила да је једино отац није разочарао ни оставио. Они други су је остављали одлазећи из њеног, али и из сопственог живота.

Толико смрти у једном животу! Између тих туга, дани бежања у уметност и учење, оно што је подизало њен дух и испуњавало је. Пуна истинских талената, показивала их је од малих ногу и срећа да је имала оца који је то препознао и подржавао. И финансирао. Знала је да на њено образовање и часове код најбољих професора одлази читаво мало богатство, њен отац је све то плаћао срећан да, напокон, може то да приушти својој кћери. Није рођена у изобиљу али се, срећом, финансијско стање њеног оца поправило, па је Мина имала часове музике, сликарства, језика. Поред немачког, који јој је био матерњи, научила је српски, француски, италијански и енглески.

НАЈВЕЋЕ образовање, живо и непроцењиво, добијала је од гостију који су долазили код њеног оца, цењеног реформатора српског језика, сакупљача бисера умотворина његовог народа, Вука. Њихов дом је био стециште једног броја најумнијих људи тог времена и сви су они обожавали Мину. Бистра и радозналог духа, талената који су врцали из ње, освајала је сваког ко би им ушао у дом. Отац је полагао на образовање, а мајка на васпитање и понашање, што свака бечка госпођица мора да има. Тако је Вилхемина израсла у једно савршенство најбољих српских особина спојених са бечким манирима.

Отац ју је обожавао. Никада је није назвао по имену, а да не дода "соколе", "Мина, соколе, донеси оцу ону књигу!" Мина и Димитрије су му једини остали, били су лево и десно крило помоћу којих је летео од поноса, јер је и син био паметан и даровит. Гледао је у њима свој српски ген, упоран и продоран, паметан у сваком завијутку свог записа. За Димитрија је наменио инжењерство, јер је дечко показивао склоност ка техници, а за Мину је, поред образовања, тражио мужа.

НЕ БИЛО каквог мужа, него таквог поред кога ће његова мезимица бити финансијски збринута, као и њихова деца. Морао је обезбедити засебну кућу са послугом и довољан приход да се његова вољена ћерка никада не суочи са проблемом недостатка новца. Наравно, биће боље ако га Мина буде волела, а ако не буде, па, он ће је већ усмерити у правцу у коме треба. Јесте живот без љубави празан, али је много тежи без новца. Он добро зна како то изгледа, продавати ствари из куће да би деца имала за храну. Не, његова Мина никада неће то доживети!

Уз Вука су стално у кућу долазили разни људи. Једни су били велики и познати, други су се надали да то постану, али им је свима било заједничко што су били жедни знања и ценили пионирски рад Вуков.

ТАКО се Мина није играла луткама већ књигама и имала je прилике да велике људе види у својој кући, да слуша учене разговоре, да шири своје видике. Њој је у споменар један Јаков Грим записао:

"Срби, које је остала Европа, можда, за сиромашне држала, веселе својом богатом поезијом, а чили ратар се зове Вук, чије име је постало вечно, па је лепо бити кћи тог човека."

Не, није Вилхемина била обична бечка девојчица.

Када се задевојчила, нису је привлачили нагиздани бечки, а ни остали младићи које је сретала на путовањима са оцем. Њено срце је могло да устрепти само поред неког посебног, другачијег. И, наравно, неког ко се дивио њеном оцу колико му се дивила и она.

КАДА је у кућу ушао младић лепог лица као у девојке, бистрог погледа и веселе нарави, млади студент права коме су стихови из џепова испадали, Мини се учинило да се кућа обасјала сунцем. Звао се Бранко Радичевић и ишао за Вуком као куче за вођом чопора. Безрезервно му се дивио и прихватао нов језик који је Вук уводио. Отворен и речит, није скривао дивљење ни за Вука ни за његову ћерку.

Сате и дане су провели Бранко и Мина заједно. Он је њој рецитовао стихове, туђе и своје, она њему свирала на клавиру. Он је њој, усхићен, написао у споменар песму која је жива и данас, "Певам дању, певам ноћу" у којој је диже у звезде, где јој је и место. Између ово двоје младих људи развила се посебна блискост и љубав.

ВИЂАЛИ су се скоро свакодневно, углавном у друштву разних особа које су свраћале у Вукову кућу. За Мину је то постао дом радости, а не кућа туге коју смрт редовно посећује. Ништа ствари не обоји тако као љубав. Она ништа не мења, а све промени.

Мина је знала да је њена љубав према Бранку нешто што њен отац неће одобрити. Тако је њена прва љубав била под сенком забране, и то од оца који је био неприкосновени ауторитет. Као сваки родитељ, а нарочито онај који је дуго живео у тешком сиромаштву, Вук је својој ћерки бирао мужа поред кога би она имала финансијски сређен и удобан живот. У ту слику нису спадали сиромашни песници који, осим лепих осећања, нису имали шта да понуде. Ако је и видео да се у његовој кући родила љубав, није се обазирао на ту околност. Сматрао је да младост има право да мало сањари и знао је да нема због чега да брине.


СУТРА: МИНА ЈЕ БИЛА СЛЕПО ОДАНА ОЦУ