ЛАЗА добија диплому и звање "доктор целокупног лекарства", долази у Београд где добија посао, прво као млади лекар, а две године касније као лекар Округа београдског. Рад са пацијентима га потпуно обузима и све време проводи на клиници. Отвара нова одељења, побољшава услове, лечи сиромахе бесплатно, чак им и лекове купује.

Оженио се случајно. Његов побратим Коста Христић све је лепо испланирао за Лазу и своју сестру Полексију. Коста је био упознат са Лазином причом из Берлина и био је против тога да Швабица дође у Србију као невеста. Можда је то било искрено, а можда је већ тада имао на уму своју сестру Полексију, којој се Лаза одувек допадао. Смислио је план да позове побратима на вечеру, где ће бити још млађег друштва, али и Костина породица. Отац Никола био је начелник вароши београдске, а после и председник владе. Сада је био пензионисан, али је остао активан у политици. У његову кућу долазили су виђени људи Београда, политичари, лекари, књижевници.

ЧЕСТО су се приређивале вечере, па је Коста лепо удесио да буде велико друштво, али и да Лаза попије коју чашицу. Лаза је дуванио, али није пио и довољно је било мало густог црвеног вина и опуштена атмосфера да, онако расположен, први пут после две године, у некој шали пољуби у образ Полексију.

То је било време када је јавни пољубац био веридба, а овај није могао бити јавнији, пред целом њеном породицом и друштвом које је одмах заграјало и почело Христићима честитати на веридби.

Лаза није ни могао, нити хтео да се повуче и осрамоти девојку. Полексија је била тихо и стидљиво девојче. Одрастајући поред снажних фигура оца и брата била је као леп цвет који не може да се шепури у хладу два велика дрвета. Лаза је био трећи мушкарац у њеном животу коме се дивила и потпуно се предала ономе што су отац и брат за њу наменили.

НЕПОСРЕДНО пред женидбу, Лаза добија писмо од некадашњег станара пансиона, Руса, који је добио посао у својој домовини али службено долазио за Берлин и чуо да је ћерка њихове станодавке, Ана, умрла. Није знао појединости, али је сматрао да треба то да помене Лази јер су се њих двоје дружили.

Та вест је била страшна, али и ослобађајућа. Лаза тада сахрањује онај део своје душе који је умро пре пет година у Берлину, окреће се реалности живота и заклиње да ће, ако је унесрећио једну жену, овој која је његова донети срећу и спокој.

Живот је кренуо узлазном линијом и Лаза постаје не само угледан доктор него и писац медицинских штива, али и књижевних. Таст му је поново постао председник владе, а млади пар се уселио у кућу која је данас на почетку Хиландарске улице.

МАЈКА Јелка била је срећна што је формирао породицу, мада није била задовољна избором снахе, што је чудно, с обзиром на то да се Полексији није могла наћи ниједна мана. Била је из добре куће, лепо васпитана, лепушкаста и ћутљива, прототип снахе каква би се допала свакој српској мајци. Ништа сину није говорила, али је прокоментарисала да "ово није брак из љубави, али није ни из рачуна". Можда је добро познавала свог сина и чудила се да он улази у брак са неким коме га не вуче срце. Она није знала да је, највише због ње, тај син закопао део срца који је резервисан за љубав и страст. Остао је само онај за породицу и он је био испуњен.

Није све било идилично у тој наизглед срећној кући београдског лекара и књижевника. Она је постала угледан дом, мада није пружила Лази ону топлину коју је запамтио из раног детињства. Полексија није била његова сродна душа. Рађала је децу и одржавала кућу, али су им вредности и циљеви у животу били различити. Она се удала за доктора, човека цењеног и ученог и очекивала је такве приходе и друштвени третман. Није имала разумевања за мужевљево бесплатно лечење сиромаха нити за добротворни рад. Доктор Лаза је био више цењен у чаршији него у свом дому.

ОСИМ неразумевања и тихог отпора који се почео осећати с годинама, дом Лазаревића су погодиле и две трагедије. Од четворо деце, два синчића су умрла као мала, начета туберкулозом која је и Лазу однела у младим годинама, тек је био напунио четрдесет.

За дивљење је шта је све овај човек нарушеног здравља успео да уради за живота. Неки људи оставе неизбрисив траг ма колико кратко да трају, а Лаза је један од њих. Већ доста болестан, учествује у српско-бугарском рату, у који одлази као мајор санитета, а враћа се као пуковник. Отвара четири нова одељења болнице, уводи пријемну амбуланту, а када је именован за управника болнице формира "Одсек за лечење стараца", што је прва геријатријска установа код нас и једна од првих у Европи.

УЗ МЕДИЦИНУ, велика љубав су му писање и превођење. Литератури је оставио само девет завршених приповетки и са њима се уписао у сваку антологију српске књижевности свог доба. Своју велику и неостварену љубав описао је у приповеци "Швабица", која је објављена тек после његове смрти. Ту причу је дотеривао и дорађивао и није дозволио да се објави за његовог живота. Колико је у себи жалио због своје одлуке, то није открио. Анину слику са посветом чувао је до краја живота. Она вест о њеној смрти није била тачна, Ана је боловала и отишла из Берлина. Проживела је дуг живот и никада се није удала.

Доктор Лаза је умро једног јануарског јутра 1891, потпуно свестан до пред сам крај. Већ дуго је боловао, и као лекар могао је да одреди и час своје смрти. Кажу да је жени тог поподнева рекао "Путоваћемо у осам и по", а издахнуо је у осам и три четврт.

ЊЕГОВ пријатељ Љубомир Христић записао је да је устао у постељи, усправио се, а Полексија га је нежно вратила натраг. Тада јој се обратио речима: "Не гурај ми децу, видиш ли Кузмана и Владана!". Тако је издахнуо, отишавши онима који су га чекали.

Данас се његовим именом зове Специјална болница за психијатријске болести у спомен човеку који је велики део своје лекарске праксе посветио изучавању менталних болести. Још је Кнез Михаило, 1861, установио прву психијатријску болницу "Дом за са ума сишавше" у једној приватној кући која и данас постоји. Када је Лаза Лазаревић постао доктор Округа београдског, 1881, то постаје "Болница за душевне болести", где је трећину болесника прегледао и историју болести написао доктор Лаза, човек који је целога живота више мислио на друге него на себе.

СУТРА: БРАНКО РАДИЧЕВИЋ И МИНА КАРАЏИЋ - ЉУБАВ У СЕНЦИ БОЛЕСТИ И СМРТИ