ВЕЛИКИ град, страна земља, другачији језик и људи, све је другачије. Све то притиска Лазу и чини му боравак тескобним. Сав је посвећен учењу и раду, готово да не излази. Суморни дани које проводи у немаштини и осећају изолације прекидају се једним анђеоским гласом који чује кад дође у своју скромну собу, у пансиону госпође Паулине Гутјар. Тај глас, који отапа лед и чини да смрзнутом студенту постане топло око срца, припада госпођиној ћерки Ани. Како студира певање, у кући се стално чује клавир и њен раскошни глас пролази кроз зидове испуњавајући сваки кутак куће.

Ана је лепа, нежног изгледа, дугих, негованих увојака и белих руку које прелазе по диркама клавира као голубице. Лази се чини да лете, а не да свирају. Он је опчињен овим вилинским бићем које показује интересовање за њега. Тешко му је да поверује да се она, таква, може заинтересовати за сиромашног студента из Србије, а камоли га заволети. Не зна Лаза да љубав царује у своме царству које нема много везе са логиком људи. Он само зна да га ова девојка осваја не само лепотом него, највише, нежношћу и бригом коју показује за њега.

АНА му је постала потреба, кад оде од куће на неколико дана, Лаза је болестан. Када је она у кући, и вечери које проводе у трпезарији где она свира а он јој прича о Србији чине да не мисли на глад која га често мучи. Не мисли ни на шта друго осим на њу и спокој који осети када она седне поред њега са везом у рукама. Тада замишља да су они већ муж и жена, да проводе вечери тако, он чита а она везе, срећа је опипљива и има мирис лавандиног сапуна који она редовно користи. Лаза је купио један и држи га под јастуком да му њен мирис буде близу и када спава. Неки кажу да је љубав и болест, а ова је, понекад, прелазила у грозницу.

Осећање блаженства које Лаза осећа је нарушено једним другим које све више расте у њему и убоде га у најосетљивији део његовог бића. Он га отера као досадног стршљена, али оно се враћа и уједа га кад највише ужива у шетњи са Аном, у посматрању њеног лица под светиљком мале лампе док седе у гостинској соби пансиона, зуји стршљен, не мирује.

ЛАЗА се пита како је могуће да је тако близак са неким ко није његов народ, његова вера ни језик, ништа његово познато и навикнуто? Ко се тако поиграо и измешао њега и њу, две тачке у свемиру које ништа не спаја осим тих осећања, тако лепих и тако узнемирујућих? Покушава да је замисли у мајчиној кући у Шапцу, али не иде. Једино мушко у кући, од њега се очекује да доведе жену која ће бити прво добра снаха, па домаћица и мајка, па тек њему жена.

Швабица, певачица, католкиња, није то снајка за једну српску кућу где се од ње очекује да ујутру послужи слатко и воду пре него што оде за дневним пословима. Ни у Београду не би много боље прошла. Било би јој лакше, јер је већа чаршија, али са ким би се дружила, причала када њега нема код куће, да ли би туговала за оним што је оставила? Није Београд Берлин, мада је њему драг и његов, али тамо су његови корени, а шта је са њеним? Да ли га, заиста, толико воли да би све оставила и пошла са њим?

ПОСЛЕДЊА његова одбрана пада када види да она учи српски језик. Труди се да нађе нешто и прочита и из историје, изненадила га је када му је поменула да јој је познато да је Србија некада била царевина. Мрзи Турке освајаче, схвата где би његова домовина била да није било векова турског ропства. Пита какав је Београд, носе ли се европске или турске хаљине. Није необавештена као њена другарица која га пита постоји ли у Србији клавир. У разговорима са људима који њу окружују увиђа како гледају на земљу из које он долази и како би гледали на њу да оде да живи у тој земљи.

Ипак, не може да је се одрекне и покушава да искуша сестру пишући јој да је сањао чудан сан: он са неком Немицом шета се по парку, а ту су мајка и сестре. Шта ли то може да значи? Сестрин одговор га онеспокојава. Она сан тумачи као чежњу за кућом и женидбом, а Швабицу сања јер је у том окружењу, они сви једва чекају да се он врати, ено Србије па ће изабрати жену достојну себе! Тако су прошле скоро три године, а онда је избио српско-турски рат 1876, и Лаза је требало да дође у земљу да својим служењем помогне победи отаџбине.

ТЕШКИ тренуци у којима се прелама живот. Он зна да неће бити срећан ма шта да одлучи. Ово није борба између разума и срца него између једне половина срца и друге, а како се срце може делити?

Може ако мора, али никада не може поново бити цело. Једне вечери скупља снагу и саопштава јој да мора да иде у своју земљу, али да се осећа дужним да јој каже да је немогуће да се обавеже према њој, и моли је да га схвати.

Схвата Ана у моменту, њено достојанствено држање којим га је у тренутку ослободила сваке обавезе описао је у приповеци која је објављена после његове смрти. Само јој се лице променило, бескрајна туга се накупила у очима и око уста, рекла је да неће његово сажаљење и да је слободан. Ни реч више није хтела да проговори са њим, а сутрадан је отпутовала из Берлина, није ни сачекала да Лаза оде за Србију.

СТУДИЈЕ су прекинуте суровом праксом, лекар на бојишту се сусреће са ранама, болестима и свакаквим јадом и чемером који доноси рат. Као што се посветио студијама, марљиво и савесно, тако је посвећен новом задатку. Свуда га има и све стиже. Да лечи, утеши, превије, напише писмо, нахрани, олакша муке. Рањеници и колеге су задивљени са колико саосећања овај млади докторски помоћник превија ране и ради мање операције.

Иако млад, у болницу уводи строгу чистоћу и дезинфекцију, инсистира на поштовању свих правила медицинске процедуре. Чак и један барон, хирург, Јаромир ван Мунди, после инспекције шабачке болнице записује:

"Задивљен сам његовом стручном спремом, организацијом и радом."

НИКО не слути да он вида туђе ране, а своју не може, она га боли као да је смртно рањен. Нико не зна оно што он осећа, да се те вечери у соби у Берлину расула његова душа као перје из јастука и да се никада неће сакупити.

Остала је тамо на Анином клавиру и корпици за вез, сакупила се у фотељи у којој је он седео, а она му наслањала главу на руку. Умиру војници пред његовим очима, а он зна да је умро далеко одавде.

За залагање добија сребрни орден који поносито носи у Берлин, када се рат завршио. Прибојава се повратка, али сазнаје да Ана више није у кући. Он не пита где је, а њена мајка не говори.

(СУТРА: Брак без љубави и без рачуна)