ДА ли су љубав према мајци и домовини јаче и вредније од љубави према некој жени? Када се сударе две љубави, како одмерити ону која има предност? Којом мером се то мери? Могу ли се, уопште, мерити осећања? Која је то вага која одмерава шта би требало да претегне?

Можда би Лаза Лазаревић, правник, лекар и писац, знао одговор на ово питање да је растао у нормалној породици, са оцем и мајком који заједнички васпитавају децу. Деца која расту у окрњеној породици увек имају посебан осећај љубави и дужности према оном родитељу који им је био једини.

Тако је Лаза читавог живота остао везан за мајку и три сестре са којима је растао после смрти свог оца. Имао је девет година, већ се био навикао на очево присуство довољно да осети губитак, а мали да може то да прихвати као неминовност која је погодила њихову кућу.

КУЗМАН Лазаревић је био вредан човек који је у Шабац дошао из Херцеговине и отворио трговачку радњу са братом. Окренут разрађивању радње, дочекао је тридесету као момак. Загледао се у младу девојку, готово девојчицу, Јелку, ћерку цењеног кујунџије. Јелка је имала само петнаест година и за годину дана је остала сироче без оба родитеља. Тако је родбина и удала по хитном поступку, да је збрине а себе поштеди бриге око чељадета које треба не само хранити и одевати, него и на поштење пазити. Половина 19. века, мала средина, зачас девојка изађе на лош глас, чак и кад нема неке стварне кривице.

Тако су Кузман и Јелка засновали породицу у којој се знао ред и поредак. Отац је био прави домаћин, фигура којој се мали Лаза дивио. Његова реч се поштовала, он је био стожер око кога се окретао свет њихове куће. Тај свет се помрачио једног дана када их је отац напустио јер је отишао Богу, како га је тешила мајка, дубоко религиозна жена. Огромна празнина коју је Лаза осетио постала је провалија када је за њим отишао и стриц Михајло, који је бринуо о њима и радњи после очеве смрти.

НА МАЈКУ Јелку обрушила се туга и брига да се четворо деце изведе на пут. Требало је направити добре људе од сина и три ћерке, школовати, удати, оженити, бити отац и мајка, бити снажна, стамена, бити стуб куће са само 26 година. Тежак животни пут који је његова мајка прешла и остала најважнија фигура у Лазином животу. Био је везан и за сестре, оне су у њему гледале старијег брата, замену за оца, али мајка је остала светиња чија реч се слушала. Чак не ни реч, довољно је било да Лаза види да јој нешто није право или да би могло да је растужи, па да промени одлуку која није била по њеној вољи.

У кући се уопште није постављало питање Лазиног школовања. Све четворо деце ишло је у школу, а за Лазу се знало да ће и на факултет. Отац му је био не само писмен него је волео књиге, које је и куповао, па је Лаза од малих ногу био инфициран читањем и откривања светова у њима.

ЊЕГОВА породица јесте била патријархална, али по много чему није била просечна. Како се бавио трговином, отац је путовао и био обогаћен сазнањима о неком другом свету, волео је да чита и то је пренео на сву децу. Син и ћерке Кузмана Лазаревића имали су широке видике у односу на другу децу у Србији, још увек под турском управом.

Долазак на студије права на Великој школи у Београду отвара Лази врата неког другог света. Живи у престоници крцатој догађајима, само што је дошао а већ је могао да гледа историјски тренутак, званични одлазак Турака и добијање хатишерифа, некако се рађање нове, слободне Србије поклопило са рађањем новог Лазе. Он жедно упија знање из стручних књига али и из оних које су лепа литература, нарочито руска. Код Руса је све велико. Велика земља, велика руска душа, велика књижевност, велики људи. Учи руски колико и права и убрзо чита дела на руском.

ТАДА се први пут заљубљује. Станује у близини факултета, у данашњој Улици краља Петра, у кући свог зета Милорада Шапчанина, управника тек отвореног Народног позоришта. Кућа има заједничку башту са комшијама и ту се појављује ново лице, лепа девојка која седи и чита у башти. Ћерка је официра из Ћуприје који је добио премештај за Београд и има најлепше очи које је Лаза икад видео. Зове се Јелица и сличност имена са његовом мајком Лази се чини судбинским знаком. Он је на завршној години права, а она је још много млада, па кад би он нашао посао одмах после дипломе, можда би се то могло остварити, и дом направити, и "младост и жеља немају границе ни препреке".

Тек свршени правник био је болешљив и блед, а смрт оца и стрица, који нису ни знали да болују од болести срца, опредељује га за медицину. Иако сумњичав, подноси молбу за стипендију за студије медицине у Берлину, и добија је.

ВЕЛИКИ град, страна земља, другачији језик и људи, све је другачије. Њега одушевљава немачка прецизност и посвећеност раду, могућност да учи од великих имена тога времена, годи му чистоћа на улицама и осећај да у земљи постоји утврђени ред за све. Ко год хоће да се бави науком, може је тамо изучавати. Цени се преданост учењу, радне навике су нешто што се вреднује и доноси резултат. Оно што му смета је однос према његовим земљацима. У Берлину се на Србију гледа као на далеку турску забит, изгубљену негде на Балкану, подељену интересима аустроугарског, турског и руског царства.

Тај потцењивачки, надмени немачки став појачан је изјавом канцелара Бизмарка, у кога Немци гледају као у Бога, да Балкан није вредан ни малог прста или костију померанског панцир-гренадира, коју је изрекао поводом Берлинског конгреса који се одигравао за време Лазиног боравка, већ при крају студија.

СВЕ то притиска Лазу и чини му боравак тескобним. Сав је посвећен учењу и раду, готово да не излази. Додуше, кад је зима и не може баш много да се шета, с обзиром на то да нема ни зимског капута. Суморни дани које проводи у немаштини и осећају изолације прекидају се једним анђеоским гласом који чује кад дође у своју скромну собу, у пансиону госпође Паулине Гутјар. Тај глас, који отапа лед и чини да смрзнутом студенту постане топло око срца, припада госпођиној ћерки Ани.

Како студира певање, у кући се стално чује клавир и њен раскошни глас пролази кроз зидове испуњавајући сваки кутак куће. Враћајући се са предавања, како се приближава кући, Лаза почиње да ослушкује да ли се чују звуци који чине да му и мали собичак у поткровљу почне да бива пријатан.

(СУТРА: Тренуци када се прелама живот)