МОМЕНАТ када Лаза Костић угледа, иза прозирне завесе на прозору, најмлађу ћерку Дунђерских, Ленку, био је Аморова освета за све оне стреле које је годинама одапињао. Учинила му се као привиђење, небеска слика виле која је залутала у земаљски свет. Била је посебна колико и он. Висока, танкострука, плаве косе и још плављих очију, видело се по свему да је принцеза која је обожавана од родитеља, али и од сваког ко је имао прилику да је упозна. Школована и образована, богата талентима и врлинама. Поред свих жена које је упознао није био припремљен на овакво савршенство у облику једне младе девојке.

Она је знала да је посебна. Својом појавом привлачила је пажњу по Бечу, куда су је водили, у Венецији су се окретали за њом, у Пешти је већ била позната као девојка коју ће само најбољи моћи да просе.

А она није желела ниједног од тих, најбољих. Њу је на први поглед освојио овај песник који је био вршњак њеног оца, тридесет година старији, познат по чудном понашању и ни по чему приличан њеној младости и друштвеном статусу. Целог тог лета лебдела је нека чудна магија на имању Дунђерских. Љубав је била опипљива у ваздуху, исијавала из ово двоје посебних, и увлачила се у ћошкове куће, голицала је све госте и развлачила им усне у осмех. Никада нису једно другом изјавили љубав, али су знали да су у оном другом изместили и ћелије у телу и мисли преокренули наопачке.

МЛАДОСТ, и када се непримерено заљуби, машта и нада се. Зреле године знају да постоје и други закони осим оних по срцу. Она га је отворено обожавала и питала - зашто се ја не бих могла удати за вас једног дана - а Лаза је преклињао да се уда и ослободи га себе. "Нисам ја вас ни по чему достојан", рекао јој је, и умро тог тренутка. Увек је био, а и знао је то, да је малко изнад осталих, у свему препознатљив, оригиналан, најбољи.

Само у друштвене норме које обликују сваку епоху њих двоје нису могли стати заједно. Њено набујало пролеће и његова рана јесен никако нису ишли подруку, као ни друштвени положај најбогатије удаваче и песника несигурног имовног стања. Био је омиљен у дому Дунђерских као пријатељ, али да ли би био и као зет? Тешко да би Ленкин отац дао ћерку свом другу из младости, осим ако би морао.

БЕЖАО је од ње по разним градовима, у манастир Крушедол, у кафане, свуда где она није била, а опет јесте била са њим. То што се нису много виђали, није спасавало ни њу ни њега. Лаза је моли да се уда, чак јој пише о Николи Тесли, а и Тесли о анђеоском бићу које ће отопити његово срце, али без успеха. Ленка одбија све просце и у свој дневник записује само чежњу за песником који бежи од ње и од себе. Тако пролазе четири године у којима се ништа не мења. Због Лазе самују две жене, обе га обожавају и надају се да ће остарити са њим.

Чудно је то колико је Ленка била омађијана Лазом са којим није имала редовно виђање нити контакт. Чудно је да је нико није заинтересовао од младих људи који су се трудили да јој се допадну. Било је ту лепог и занимљивог света, школованог, начитаног, имућног. Она је била од оних жена која даје срце једном и заувек. Лепотица Ленка, имала је све осим испуњеног срца.

СУДБОНОСНИ потез вуче Лаза. После дванаест година одлучује да се ожени Јулијаном, која већ има 46 година, а он 54. Остарила је чекајући га дванаест дугих година и била спремна да га прими иако је знала да је не воли. Била је богата, али није то било пресудно што је Лази била драга. Није била ружна али ни посебно лепа, није се истицала памећу ни образовањем. Била је драго, топло, простодушно чељаде, ропски одано и заљубљено. Та њена дугогодишња оданост, постојање у његовом животу у коме је имала скрајнуто место и знала за то, а ипак била пуна доброте и наде, то је било потребно Лазином немиру. Неко ко прихвата све, чак и оно што не разуме.

Венчали су се и свадбу правили, а његов кум је био Лазар Дунђерски, Ленкин отац. Брижан отац који је видео шта се догађа али није реч проговарао. На том венчању били су срећни млада и мали Циганчићи који су се радовали баченим парама. Младожења је био сетан и тих, што није личило на њега. Младина мајка је била очајна, мрзела је зета осећањем мајке за онога који јој упропашћује дете а она је беспомоћна. Сватови су се веселили, али без весеља. Богато, усиљено и тужно, такво је било Лазино и Јулијино венчање.

ЛЕНКА је скрхана. Потпуно је покошена Лазином женидбом и не може да схвати, како је то могао да јој учини. Не зна тачно где се налази душа, али слути да је смештена у сваком делу тела, јер је сваки боли. "Нашто живот?", уписује у дневник.

Лаза и Јулијана одлазе у Венецију, по уобичајеним правилима за тек венчани пар. Није Лаза жељан ни пута ни Венеције, али жели да побегне што даље, да се диви лепотама и уметности, да му нешто заокупи пажњу. Тамо га је и затекла вест о Ленкиној изненадној смрти. Дубоко потресен, одлази у највећу венецијанску цркву, пали свећу и почиње песму која ће га прославити мимо свега што је написао - Santa Maria della Salute.

За Ленку кажу да је умрла од тифусне грознице. То је много прихватљивије него да се призна да је себи прекратила муке, дан пре 26. рођендана. Самоубица у породици оставља печат и јасно је да га Дунђерски нису хтели. Њен дневник крије тајну.

"Сутра је мој двадесет шести рођендан. Што сам проживела за ових пет година? Само патњу. Љубав је патња и више не бих могла да волим. А чему, онда, живот без ње? Да, сутра ми је рођендан. Дариваћу њега и себе најскупоценијим даром који је вечан и који се не заборавља. Бар док је он жив. Знаће он. Разумеће све."

И знао је.

ЖИВЕО је петнаест година после ње и сваки дан је био обележен њом. Говорио је пријатељима како му ноћу долази, али не у сан него јој чује кораке, осећа мирис њен близу себе. Од свог новца оставио је по хиљаду круна за две жене које су га волеле. Ленка је умрла на Св. Арханђела Михаила 1895. у Бечу, и у Крушедолу су се годинама читале молитве на тај дан за спас душе Јелене Ленке Дунђерски, оне која је више волела да не живи него да живи без њега. Другу хиљаду је завештао манастиру у Врднику, да помињу Јулијану, његову венчану жену, која га је годинама чекала, а после живела поред мужа кога је опет чекала, јер је Лаза избивао из куће месецима.

Тек 1909. објавио је песму Santa Maria della Salute и уписао се у вечност. Једна од најлепших љубавних песама носи у римама лик Ленке Дунђерски.

Код ње је отишао годину дана касније. Позвала га је једне ноћи када су јој кораци били стварнији него иначе. Са радошћу је отишао са овог света који је постао пустош без ње.


СУТРА: Лаза Лазаревић и Ана Гутијар - неспојиви светови Србина и Швабице