МОЖДА је магија коју је понео у генима наслеђена од мајке Христине, за коју кажу да је била очаравајућа жена. Нико то не може да каже јер је веома рано умрла, Лаза је био мали дечак. Понекад му се чинило да је се сећа, али није могао да разграничи да ли је то сећање или сневање. А морао је много да сања јер стварност није била топла и лепа, каква би деци требало да буде. Отац Петар, погранични подофицир, честит али крут и затворен, био је само фигура оца, али не и оно што је Лази требало - топлина дома и загрљај пред спавање.


Прво је умро мали Андрија, па онда мајка. Отац је своју муку губитка сина и жене носио ћутке, и у том ћутању постао је далек и овом сину који је био са њим. Изгубио је и њега, формално није а заправо јесте, када су Лазу узели мајчини рођаци у Ђурђеву да одраста и школује се са њиховом децом.


РАНО је Лаза уочио да деца са којом одраста добијају пажњу и љубав саме по себи, као нешто нормално што иде заједно са хлебом који мајка спакује кад пођу у школу, или са рукавицама које исплете и гурне у џеп од капута. Према њему су били добри, али је он знао да мора да буде посебан. Лепши, паметнији, занимљивији, да самоувереношћу убија зебњу коју имају они иза којих не стоји родитељска рука да погура кад се застане.

Вазда је био посебан и наочит. Висок, крупне грађе, продорних очију и с гривом неукротиве косе, није нигде остајао непримећен. Уз такву спољашњост ишла је и велика памет, она са којом је отишао у Пешту да студира права. И не само да је дипломирао, него је и докторирао, и то на латинском, у двадесет петој години. Требало је имати заиста посебан рад па усред Пеште докторирати пред комисијом састављеном од најученијих људи Пештанског универзитета на тему Законика цара Душана. Dissertatione De Legubis Serbicis Stephani Uros Dusan била је написана на латинском и тако је и брањена.

ДР ГУСТАВ Венцел, историчар права и ректор Универзитета, био је један од испитивача који је био чувен по строгости и захтевности, посебно докторанада. Овом младом, српском кандидату није могао да нађе ману, и Лаза Костић је постао доктор правних наука за целу територију царевине, чак и за Беч, за који су важили посебни услови. Остало је записано да је, поред бриљантног знања, кандидат извео читаву представу својим излагањем и ораторским способностима.


Такав је био Лаза. Човек који је могао сваког да засени и освоји. И послове које је после мењао, није то радио што није умео да један посао ради како ваља, него је све могао да ради добро, па му је било грехота да се на једном задржи. Био је професор гимназије, радио у магистрату, био саветник и секретар политичарима, као што је Јован Ристић, са којим је присуствовао историји на Берлинском конгресу; покретао часописе књижевне и политичке; био је чак и у дипломатији, као секретар посланства у Петрограду, провео је године у Црној Гори као сарадник кнезу Николи и Његошу и уредник новина "Глас Црногорца". Био је свашта, али највише је био песник. Родио се са талентом за риму и писање, и речи су излазиле из њега као пчеле из кошнице. Толико је носио стихове у себи да је и обичне дневне ситуације смештао у њих, на радост околине.


У СВЕМУ је био другачији и волео је да то истиче. Звали су га Луди Лаза, али њега је то забављало. Знале су га све кафане и тамбураши, јутра је дочекивао за кафанским или карташким столом. Једино време када је месецима спавао у једном кревету је оно које је провео у затвору због политичког ангажовања. Њега су једино затвор и решетке могли да зауставе на једном месту. Покрет и акција тела и мисли, то је био његов животни стил. Иако је био нетачан и неодговоран, људи су га волели. Негде је имао душу детета које није стигло да порасте, упркос годинама које су се ређале.


Свој емотивни живот је држао у дискрецији. Прва девојка која се помиње уз његово име је богата наследница из Сомбора Јулија Паланачки, са којом се чак и верио, али њена мајка није дозволила тај брак.


СТРОГА, принципијелна и сва саздана од малограђанских правила, охола како умеју да буду људи који имају велики иметак као потпору, забранила је својој ћерки да се уда за сиромашног песника који је чудно изгледао и понашао се још чудније. Није рачунала на ћеркину упорност и безрезервну заљубљеност која је одлучила, као по народној песми, или њему или у црну земљу! После забране која је уследила од одлучне сомборске госпође, Лаза одлази у Црну Гору где остаје седам година. Седам дугих година у којима је Јулија одбијала све просце и живела за ретка Лазина писма. Мајка је била очајна и није слутила да ће јој ћерка издржати свих дванаест, док, коначно, не оде пред олтар са тим песником.


Можда се сирота и верна Јулија не би ни удала за Лазу да се он није несрећно заљубио. Живот нам, понекад, на чудне начине нешто донесе.


ЛАЗИ је живот донео једину љубав његовог живота, онда када више на љубав није ни мислио нити је очекивао. Био је кафански човек и немиран дух али није био женскарош. Она рупа која је остала на месту где је требало да буде љубав мајке вечно је зјапила, гутала је и кварила сваку озбиљнију помисао да нека љубав надомести ону основну за коју је остао ускраћен. Како није у детињству волео ниједну жену, ни мајку ни сестру, остао је вечно на дистанци од тих лепих створења која су га забављала, али без жеље да им се суштински приближи. Онако наочит и брижљиво одевен, са стиховима који су могли и камен да осмехну, наилазио је на обожавање женског света. Тако је дочекао педесет година, још увек момак неосвојеног срца, са једном дугогодишњом вереницом која је венула чекајући да је Лаза поново запроси.


ЊЕНА мајка је одавно видела да ће јој ћерка остати неудата ако се не уда за тог чудног човека који ни по чему није одговарао њиховој угледној и строгој кући, па је била спремна да се, овог пута, не изјашњава против брака. Тако су га две жене чекале у Сомбору, једна га је волела а друга мрзела зато што га ова прва воли.


Олуја се обрушила на њега једног јулског дана када је отишао да проведе летње месеце у летњиковцу пријатеља Дунђерских у Чебу (данас Кулпин). Богата породица са петоро одрасле деце, сви образовани, гостољубиви, добронамерни. Место где се окупљао неки фини свет, разговарао, музицирао, госпођице су носиле дивне тоалете и обожавале стихове. Педесетогодишњи Лаза је још увек згодан и стасит, у коси ниједна седа, леђа права а покрети живахни; иако средовечан, полетнији од већине младића.


(СУТРА: Љубав је била опипљива у ваздуху)