НА једну велику љубав, и жељу да угоди својој лепој невести господског порекла, и данас имамо спомен. То је долина реке Ибра, која води до старе српске престонице Рашке, а зову је Долина јоргована.

Када се Јелена Анжујска упутила са свадбеном поворком, да дође до града Раса, где се на двору Дежева удала за српског краља Стефана Уроша, морала је да прође повелики пут кроз земљу коју први пут види. Ту је, на двору, нестрпљиво очекивао њен будући муж, кога историја још памти и као Уроша Великог или Уроша Храпавог. (Надимак Велики добио је јер је унапредио државу заједно са супругом, а Храпави јер је као млад прележао богиње које су му оставиле ожиљке на лицу. Нису то били велики ожиљци, био је стасит и лепих црта па се то губило у целокупној његовој појави.)

ЗНАО је Урош да његова будућа супруга долази из другачијег света, богатијег, сјајнијег, уређенијег. Рођена је у Палерму, 1236. године, од богатих родитеља; отац угарски племић Јован Андјел, војвода Срема, а мајка француска племкиња Матилда. По оцу је у сродству била са краљем Лујом IX и напуљско-сицилијанским краљем Карлом Анжујским, па јој је одатле презиме, мада се са сигурношћу не зна тачно ко су јој били родитељи.

У њеном житију се помиње да су били "рода племенита и господскога". Ово је веома честа појава у средњем веку, жена је помињана само уз мужа и колико је то било неопходно, или као мајка неког владара. Саме жене нису имале удела у политици, нису ратовале, па су и помињане само када би испуниле неку од улога: удају и рађање.

ЈЕЛЕНА није све време живела са родитељима, већ је прешла у Будим код тетке која је била удата за мађарског краља Андрију. Тамо је и испрошена и оданде је кренула пут Раса.

Знамо да је брак уговорен доста раније и да је младожења имао времена да оствари своју замисао да се двор и његова земља покажу у што лепшем светлу. Целим путем куда је требало да прође будућа краљица са својом свитом, краљ је наредио да се засаде плави и ружичасти јорговани. Знало се да Јелена воли ово цвеће и да јој у Венецији купују парфеме са мирисом јоргована, па је краљ Урош хтео да његова изабраница, још док не стигне до њега да јој се он закуне на љубав и верност, види то по јоргованима посађеним у њену част.

У ОНО време владари су врло ретко виђали своје невесте пре венчања. Бракови су се склапали из политичко-династичких разлога а не из љубави, и није се постављало питање виђања младенаца пре брака. Како су младе долазиле покривене велом, како доликује девојци која полаже на морал и васпитање, често је тренутак када јој младожења подигне вео пред олтаром и први тренутак радости или разочарања, што зависи од очекивања и изгледа младенаца.

Тако је и Урош први пут видео своју младу кад је подигао вео док су стајали пред свештеником и захвалио Богу што су гласови које је добио о Јелени тачни. Била је лепа. Да је паметна и образована, то је одавно био обавештен, сви су хвалили њено знање четири језика и музицирање, али све то није краљу било толико важно колико да је краљица лепа. А она у том часу, када су се заветовали једно другом, није била срамежљива и није обарала поглед, гледала га је право у очи и он је знао да је њен и божји, заувек.

ЈОШ као дечаку, живот му је искомпликовао рођени отац Стефан, први српски крунисани краљ, зато је Првовенчани, који је мењао жене према политичким потребама. Стефан Урош III био је последњи син из трећег брака са млетачком принцезом Аном Дандоло.

Прва жена његовог оца била је византијска принцеза Јевдокија, ћерка цара Алексеја III Анђела. Брак није био срећан, иако су у њему рођени син Радослав и ћерка Комнина. Јевдокија је била охола и надмена, какве често умеју да буду царске кћери. Свог сина одгајала је као Грка, па се он и потписивао користећи мајчино презиме Дука, а не Немањић. Уз све ове мане, изгледа да је била и неверна, што је проузроковало страховити бес његовог оца. Отерао је са двора, а прошла би и горе да није била царска ћерка. Ово га је дубоко потресло и много касније оставио је запис:

"ЧАСНА жена у дому мужа свога дража је од сваког бисера и драгог камена."

Друга жена његовог оца била је Бугарка, блиска рођака бугарског краља Калојана, који је штитио Стефана и код кога је он био на двору неко време, када је његов стриц Вукан преузео престо. Бугарски краљ му је био и савезник у рату против Угара, који су стално нападали и којима је Рашка била зацртана мета. Са њом је жупан добио два сина, Владислава и Предислава. Предислав је био тих и повучен на мајку, рано се замонашио и живео духовни живот. Касније је постао и архиепископ српски, познат као Св. Сава II.

Владислав је био сушта супротност, и са њим је Урош водио битку око престола, нешто раније него што се оженио. Та друга жена била је сенка на двору, тиха и повучена, није учествовала чак ни у дворским догађањима, па јој ни име није забележено. Није много волела што су је удали против њене воље, па се није истицала ни у добром ни у лошем. Као да је живела зато што мора. Чак ни деца је нису тргла од меланхолије. Можда је била и болесна јер је млада умрла. Тужно је што ни рођење два мушка детета, од којих је један био и владар неко време, није било довољно да јој се негде запише име.

НАЈВЕЋА жеља његовог оца Стефана била је да постане краљ, а не само велики жупан. Да добије круну и буде краљ који влада краљевством. Пошто од патријарха, који је био у Константинопољу, није могао да очекује круну, с обзиром на то да им је отерао принцезу, а и желео је савез са неком западном земљом због Угара, затражио је од папе краљевску круну. Папа је то одбио, управо зато што је био у добрим односима са Угарском која се томе противила. Онда се Стефан окренуо пријатељству са Млетачком републиком и, како је био удовац, затражио руку Ане Дандоло, унуке млетачког дужда Енрика Дандола.

Породица Дандоло била је једна од најстаријих и најчувенијих венецијанских породица, из њених редова били су људи на високим положајима, а стриц Енриков је био патријарх, што је био највиши црквени положај у Венецији. Срећна околност да је папа Иноћентије III умро, и да га је наследио папа Хонорије III, у пријатељству са кућом Дандоло, обезбедила је Стефану краљевску круну и он је постао наш први краљ овенчан круном - Стефан Првовенчани.


СУТРА: БРАК ИСПУЊЕН ЉУБАВЉУ И ХАРМОНИЈОМ