Вести су одједном почеле да навиру у редакције свих медија на свету.

Прво су кабинети највећих вођа највећих земаља јавили да председници, премијери и остали владари нису дошли на посао и да их нема ни у њиховим домовима. Затим су то биле вести које су долазиле из свих земаља на свету, без обзира на величину и значај.

Потом су почеле да пристижу новости о нестанку министара, заменика министара и осталих партијских чиновника у државним апаратима свих земаља света. Стотине хиљада, можда и милиони возача нису знали где су људи које треба одвести на посао, небројене секретарице су тужно гледале како се унапред спремљена кафа неумитно хлади у шољама. Они који су се спремали да то јутро "заврше посао" у дискрецији неке ушушкане канцеларије или скривенога кафеа збуњено су се хватали за телефоне да нађу своју "везу". Нико се није јављао, сем збуњених чланова породица несталих, који нису знали ни шта се догодило ни где су нестали нестали. А нестали су. Сви.

Ни ту није био крај. Скупштине широм света су јављале о нестанку свих парламентараца, чланова одбора и комисија, људи из управних одбора... Потом се лавина информација наставила: и позиције и опозиције (тамо где их је било) са свих страна Земљине кугле јављале су како нема нигде председника, потпредседника и свих осталих важних функционера партија, савеза, фронтова, странака, форума, невладиних организација и осталих облика политичког организовања. Што је најгоре, вести су почеле да стижу и из малих средина: нестајање се наставило и по политичким вертикалама. Конгреси и главни одбори, конвенције и конференције, свашта нешто политичко се масовно отказивало. Или се одржавало, а да нико није дошао. Читав свет је био збуњен, уплашен. Слуђен.

Почела су да стижу и мишљења о томе шта се дешава. Научници су излагали своју хипотезу да је у питању необјашњиви феномен нестајања особа које имају веће, па чак и нешто мање везе са политиком. У прилог томе говорила је теза да су почели да нестају и многи банкари, адвокати, тужиоци и судије; потом власници и директори компанија из области војне и нафтне индустрије. Мултинационалне компаније су почеле да губе специјалне саветнике, цркве су остајале без не тако мало великодостојника, војске и полиције без неких високих официра, а најчудније вести биле су из области крупног криминала. Ни шефове мафијашких картела нико није могао да нађе, али борби за наследнике није било - сви су се плашили да из тог необјашњивог и тајанственог разлога и они не нестану кад замене несталог претходника.

Један од веома ретких светских политичких аналитичара који нису нестали објаснио је изазове пред којима се свет налази. Постојала је потреба да се свуда на свету распишу избори или некако изаберу, поставе, шта ли већ, људи на чело држава. Макар нека светска влада да се направи, јер више никог није било ни у Уједињеним нацијама, ММФ-у, Светској банци... Такође, краљевске и остале владајуће породице морале су да изаберу новог суверена. Али страх је био толико велики да нико није хтео ништа од тога да постане; чак се ни демонстрације нису правиле, јер су се људи плашили да ће ко год одржи говор или поведе незадовољне - нестати. Ни на глобалном ни на локалном нивоу више нико није хтео да се бави политиком. Ни на који од свих могућих замисливих начина. У страху од политике, људи су престали чак и да мисле о политици.

Суморну и застрашујућу светску друштвену парализу, као и поплаву непрекидног низа депресивних вести, које су недељама после почетка Великог Политичког Нестанка трајале, накратко је прекинула једна необична информација која је стигла са Балкана. Великом и неочекиваном брзином једна земља показивала је запањујуће знакове опоравка: администрација је постајала ефикаснија, судови су радили брже, инвестиције су порасле... Људи су о томе успели да се међусобно обавештавају, јер су трафике престале да добијају новине, телевизијски канали, интернет новине и радио-станице су се гасиле, услед ранијег нестанка власника, неких уредника, новинара, водитеља и коментатора... У земљи се осећао опоравак до те мере да се чак појавило интересовање и за повратак из иностранства, а код дела од 654.000 младих и средовечних људи који су се од почетка века иселили, тражећи бољи живот било где. Привредни раст био је већи од предвиђеног, плате су се повећавале, све је то и те како умањивало релативно велику забринутост по питању тога како надокнадити процентуално много већи број несталих но што је то забележено у скоро било којој од земаља света. Чак се и споразум по питању Косова и Метохије назирао. Само што нико није хтео да га потпише, да не би нестао и после био ко зна где.

Чак можда и тамо негде, у Зони Сумрака.