МАЛОБРОЈНИ су дуго времена упозоравали да ће се то једном десити. Али нико није хтео да чује. Медији о томе нису извештавали, јавност ништа није знала, надлежни су - па сад који год да су - ћутали о свему. И на крају се то догодило. Остали смо без текста.

Док је текста још било, трошили смо га на све и свашта. Разбацивали смо речи на хвалоспеве другима, лажне или неосноване анализе ситуације, величање сопствене памети, или тек чисто задовољавање сујете просерав... пред јавношћу. Оно мало текста што је вредело завршило је у покојем уџбенику или понекој важној књизи. Још неке од малобројних текстова који вреде глумци су учили напамет и преносили усмено оним још малобројнијима што купују карте да би текст чули уживо. А ако нас добро служи памћење, та се места зову позоришта.

НЕКИ упућени тврде да смо текст потрошили и на друштвеним мрежама. У јурњави за лајком, фејвом, шером, како ли се све не зову туђе потврде сопственог текста, разбацивали смо се речима и реченицама немилице. Неки су то чак радили и за плату, пишући свој негативни текст испод текстова оних који не мисле ништа позитивно о онима који су малопређашње споменуте плате и делили. Сем дигитално, текстови су се разбацивали и аналогно: на конференцијама за штампу, митинзима, отварањима фабрика, давањима изјаве за медије, интервјуима и гостовањима, конгресима и конференцијама. Нема ко није био растрошан по питању текста, не схватајући сурову истину која се односи на његово имање: једном се мора без текста остати.

ДОК смо текста имали, нисмо се питали ни одакле нам он, уопште. Мало је њих имало свој текст. Неки су крали туђе текстове без срама, други су их обрађивали тако да изгледа као да је текст њихов, а није. Постојала је теорија и да је веома мало текста домаћег, да се он увози са Запада или са Истока. У ретким ситуацијама кад неко не би имао текста, кажу они који су имали текста о томе, онда је том неком текст био достављан из амбасада, обавештајних агенција, набављао се текст у скупим страним консалтинг фирмама или нешто јефтинијим домаћим пи-ар агенцијама. Па се онда тај туђи текст понављао папагајски, онако без разумевања, што се често видело и због чега су се још чешће сносиле последице. Текст оставке се звала најчешћа последица.

ТЕКСТ смо понекад, кад га накратко понестане, вадили и из контекста, места где се текст може наћи кад ти зафали неки део, али не и преостала насилно окрњена целина. Кад се морало, текст се цитирао, парафразирао или наводио. Ко је умео да чита ситна слова, текст је налазио у фуснотама, онај ко је желео да га нађе и тамо где није био видљив, тражио је подтекст, а они најстручнији откривали су и метатекст или проналазили прототекст. Текстописац је било угледно занимање, где су виђенији клијенти куповали текстове својих говора, песама и осталих текстова жељних комуникацијских средстава. У тим временима, сад већ некадашњим, текста и текстова је било напретек, да не кажемо на претекст. Али сад га, ето, више нема.

Глобализација, криза, ђаво би га знао шта је узрок, било како било, остали смо без текста. Немамо га, а, узгред, нисмо га добро знали ни кад смо га имали. А не зна се ни кад смо ни што смо остали без текста. Могуће је да је та појава настала тако што је све оно за шта смо још имали текста постало апсурдније, баналније, нељудскије, бруталније. А и шта има о томе више да се и каже. Све се види: некада се говорило да је једна слика вредела текстуалном еквиваленту од хиљаду речи, а сад је "Без речи" углавном довољан коментар уз помоћ кога би се слике могле описати. А и ту је две речи више но што је потребно.

И У ТОМ смислу, и овај текст је, ове недеље, остао без текста. О ротационим светлима са којима се ујурује у рампу. О репликама средњовековних сабљи које се театрално раздељују унутар Владе. О буџету који дискутабилна држава у недискутабилном XXI веку усваја по цени свог једног и притом јединог министра чије се презиме завршава на "ић". О писмима која се шаљу што у Белу кућу што на Андрићев венац, а која се, наравно, неће ни читати, посебно с обзиром ко их пише и коме су намењена. О хладноћи у Америци, топлоти у Аустралији, ваздуху у Београду и рекама потрпаним у цеви у Србији, те какве то све везе има једно с другим. О Мрмотовом дану који је био јуче, а ево га и данас, ко што га је било деценијама. И сад да се ова листа настави, а могла би, понестало би и ово мало текста што га се има. А заправо га ни нема више.

Јер се текст, као што видимо, овде завршава.

Остало се без текста, буквално.