Кад год нека далека државица повуче признање једностране независности КиМ, јави се неки блистави либерални ум да објасни како се, у ствари, ради о мање вредним "дивљацима" и да би требало да се стидимо, а не радујемо њиховој одлуци


КАДА је у октобру прошле године Краљевина Лесото одлучила да повуче признање једнострано проглашене независности јужне српске покрајине, угледни академик Душан Теодоровић, несуђени председнички кандидат "друге Србије", није могао да прикрије презир према овој маленој афричкој краљевини и њеним грађанима, описујући их као сиромашне сидаше који, као такви, немају шта да се питају о независности - њу наиме признају најнапредније земље света, међу којима су и неке што за председнике суверених држава признају и губитнике на изборима, попут Хуана Гваида.

Сада је малена пацифичка држава Палау одлучила да повуче ранију одлуку, а они који нису исмевали Хашима Тачија и екипу када су их ове "микродржаве" признавале, тоне свог виспреног хумора изливају на Ивицу Дачића и Србију. У најновијем случају истакла се колумнисткиња листа "Данас" Сафета Бишевац демонстрирајући да је лош смисао за хумор особина која се пажљиво негује у читавој редакцији, а не само између глодурова четири зида.

Особа која под наводницима пише јужна српска покрајина, али јој та врста интерпункције није потребна када се помињу независност и Косово, тако, у помало ироничном тону, цитирајући "Британику", пише о чарима ове острвске државе све замишљајући "Драгана Марковића Палму како плива поред вегетаријанских ајкула у водама Палауа". Па ово је достојно "Монтија Пајтона"! На страну то што "вегетаријанске" врсте ајкула заиста постоје, што је пак тема коју колегиница Бишевац сигурно није истраживала.

Поред крвожедних морских предатора који круже само око обала Палауа (чекајући да још нека острвска државица повуче "признање Косова" па да се рашире и тамо, док обалама Калифорније и Флориде, рецимо, никада неће прићи), ова земља има још једну тамну страну, подучава нас колегиница Сафета. "Знате ли да су чак два председника Палауа убијени, додуше у време док су били под међународном управом? Харуо Ремелиик, први изабран председник Палауа, убијен је 1985, а три године касније Лазарус Салии. Има, изгледа, нечег балканског у тим Палуанцима", наводи ова просветитељка у тексту чији део преносимо не исправљајући правописне грешке.

Не знамо где је марљива новинарка листа "Данас" пронашла овај податак, али у Енциклопедији "Британика" сигурно не, јер тамо лепо пише да је Ремелик (тако се пише на српском језику) заиста убијен због "унутрашњеполитичких сукоба", док је Сали (исто) извршио самоубиство због, како смо сазнали на другим местима, корупционашког скандала у који је био умешан. Индикативније од ове аљкавости у уратку Сафете Бишевац јесте то што она ову праксу приписује "Балканцима", а у ствари Србима, пошто међу Хрватима, Бошњацима, Бугарима или Грцима нема баш случајева да су владари бивали убијани. Осим, ако је Гаврило Принцип био "Бошњак". Можда је мислила на краља Александра убијеног у усташко-вмроовској завери иза које су стајале фашистичка Италија и нацистичка Немачка. Али и то, онда, због инспиратора има карактер шири од само "балканског".

Има ли "балканског" и међу Американцима, с обзиром на то да су од Карађорђа до Зорана Ђинђића Срби убили још два своја владара (Михаила и Александра Обреновића). У знатно краћем периоду они су убили четири своја председника (Линколн, Гарфилд, Мекинли, Кенеди), а вишеструки атентати извршени су на још 16 председника САД. Можда би се пре могло рећи да, у ствари, међу "Балканцима" (Србима) и Палауанцима (тако се пише на српском) има нечег "америчког".

Нису у писању колегинице Бишевац толико битне чињеничне и логичке грешке које је починила склапајући свој текст, него неодољива потреба да се облати неко ко се дрзнуо да ревидира одлуку складну ставу Империје о косовској независности. Можда смо и ми, и Палауанци малобројни (њихова престоница, како нас упозорава колумнисткиња Бишевац, има само 300 становника, премда се ова бројка заправо односи на читаву палауанску савезну државу Мелекеок у којој се престоница Нгерулмуд налази), али да ли је заиста исправна догма марксистичког дијалектичког материјализма да квантитет рађа квалитет? Делује да Сафета Бишевац, Душан Теодоровић и ини либерали (неотроцкисти) верују да је тако. Мисле, изгледа, да се из квантитета рађа и истина.