Осуђујући одлуку власти Републике Српске да постхумно одликује генерала Славка Лисицу, Иницијатива младих за људска права више него јасно и недвосмислено показује за какву је правду

ЧИЊЕНИЦА да је премијерка Србије Ана Брнабић добила и прихватила Орден Републике Српске за сваку је осуду јер, поред тога што су га добили и Радован Караџић, Ратко Младић, Биљана Плавшић и Војислав Шешељ, како нам објашњавају у Фонду за хуманитарно право, тиме се "наставља негирање сребреничког геноцида" и тај чин представља "једно свеобухватно државно порицање патњи више стотина хиљада страдалих на простору бивше Југославије". Да не улазимо сад у то колико је заиста "стотина хиљада људи страдало" у ратовима деведесетих, оваквим ставом се показује да је и само прихватање одликовања Републике Српске злочин, а камоли одржавање било каквих веза са овом "геноцидном творевином". Републику Српску, разум налаже, зато треба уништити у темељу, а све оне стотине хиљада људи које су је у прошлости стварале и данас је одржавају треба хуманитарно-правно али строго казнити.

ДА су и Република Српска и њена одликовања злочиначке творевине жели да нам докаже и Иницијатива младих за људска права, пошто је осудила то што је, истовремено с Аном Брнабић, одликован и покојни генерал Славко Лисица - осуђени ратни злочинац, како они кажу. "Орден за Славка Лисицу је увреда за жртве његових злочина", наводе ови млади, подсећајући да је генерал "правоснажно осуђен 4. септембра 2001. године на 15 година затвора када је Врховни суд Републике Хрватске потврдио првостепену пресуду из 1998. године". Славко Лисица осуђен је због наредби да се гранатира Шибеник током операције деблокаде касарне ЈНА у овом граду септембра 1991. године, када је убијена једна особа. С обзиром на то да је ЈНА тада била једина легална и легитимна војна формација у бившој Југославији, напор да се из непријатељског окружења избаве њени војници био је, такође, потпуно легалан и легитиман. А имајући у виду да Иницијатива говори о жртвама, дакле у множини, и да "упућује саучешће свим жртвама Лисичиних злочина", претпостављамо да их има још и да Лисица за њих није процесуиран чак ни пред хрватским правосуђем, а камоли међународним, хашким. Који би то злочини могли бити? Можда је злочиначка наредна операција коју је Лисица предводио - протеривање драговољаца ХОС-а и ЗНГ-а који су упали у Купрес 3. априла 1992, пре почетка сукоба у БиХ. Злочин је, претпостављамо, што је Лисица храбром акцијом, која се помиње чак и у једној песми "Забрањеног пушења", зауставио усташки пир у овом крају и онемогућио "храбре бранитеље" да измасакрирају више од 53 српска цивила (с именом и презименом), колико су стигли до Лисичиног "блицкрига". Заиста је злочин не дозволити бранитељима да понове успех својих предака од Илиндана 1941, када је у овом граду убијено 1.038 Срба, међу којима 255 деце млађе од 10 година.

НИЈЕ ни важно, уосталом, о каквим се тачно злочинима ради, јер је Лисицу ратним злочинцем правоснажно прогласило хрватско правосуђе. А какво је правосуђе на које се без икакве ограде позива часна и принципијелна Иницијатива младих за људска права? У време када је Лисица осуђиван, оно је, према извештају ОЕБС-а из 2005, било такво да је као фактор при утврђивању ко ће и због којих злочина бити процесуиран користило етничко порекло. "Многи посматрачи доводили су у питање објективност суђења", "судије, тужиоци и сведоци су били изложени спољним утицајима", "судови и даље спроводе пристрасност према оптуженицима на основу етничког порекла" - само су неке оцене из ОЕБС--овог извештаја, а сличне се налазе и у тадашњем извештају америчких власти о стању људских права у Хрватској.

НАЈЗАНИМЉИВИЈИ пример објективности хрватског правосуђа на коју се, по Иницијативи, треба угледати је случај повратника Светозара Карана, осуђеног на 13 година затвора због, између осталог, грехова својих предака и Османлија који су "500 година вршили геноцид над Хрватима", како се наводи у образложењу пресуде. "На затворску казну чија дужина превазилази све до сада забележене пресуде за слична кривична дела", писала је својевремено Тамара Скроза у "Времену", он је осуђен "упркос крајње неубедљивим доказима и бројним хронолошким недоследностима званичне верзије". Сличног је става чак и "Слободна Далмација", која је иронично написала да је "оптужени крив већ 500 година", те да је образложење пресуде, иако не делује тако, написано "у демократској и рецимо правној хрватској држави". Значи, оно што није добро ни "Слободној Далмацији", добро је Иницијативи, а сви смо ми криви већ најмање 500 година, а вероватно и дуже.