ТО што се држе ове новине у руци, знак је да је дистрибуција штампе извршила одређени напор да се пробије кроз оно што је остало после неодређеног напора чистача путева. Или: то што се гледа овај текст на интернету, то је знак да су каблови или базне станице на волшебан начин издржале претпоставку градитеља локалне мреже да је "Зима долази" тамо нека безвезна реченица из телевизијске серије, а која се не односи на ово подручје. Или: то што се ради било шта од ово двоје знак је да се - апсолутно како год се било у могућности - освануло после поглавља отварања, пребројавања, повојскавања, изјава и интервјуа давања и осталих ванредних викенд подгрејавања. Недеља је, бело је и мирно је, хвала богу на овом снегу. Зимољубиво и визуелно гледано, дакле, није све ни тако црно.

А СНЕГ је добар за размишљање. О разним темама. Па на пример да млади са Балкана не одлазе зато што немају уопште или немају довољно војске. Не смета им, дакле, рука без пушке, него новчаник без новца. Последично, ако дође до неког рата, могло би се десити да се само прва регрутација обави са омладином која још није побегла у Аустрију или Немачку. Логика, јелте, потом каже да ће се други војни позив морати обављати путем увоза војске из горепоменутих земаља. А то се већ двапут пробало и није било нешто чему би се чак и људи радосни због ратовања могли радовати. Колико год ентузијастични били.

ОНДА још, гледајући у бело около, на памет може пасти и да је много више бело и у Ракити, малом селу на Старој планини. Сем од снега, побелеше мештани од борбе да им мини-хидроцентрала не ускрати реку. Реке на Старој планини - и ова и друге - тек да се зна пре но што их инвеститорски јефтина електрификација не потрпа у црне пластичне цеви, зову се: Височица, Темштица, Трговишки и Бели Тимок, Стањанска, Ракитска и Росомачка река. Кад се тај процес трпања река у цеви заврши, онда ваља потражити инвеститоре који ће похранити језера у бурад. Да би унуци знали, ако их уопште буде било, где су се деле и реке и језера. Ако и њих уопште буде било.

ПОТОМ. Док се посматра резултат чинодејствовања пахуља, није згорег размишљати и о томе да сем ове метеоролошке атмосфере која оде у минус, постоји и нека друга атмосфера која је у дебелом, усијаном плусу. Сходно тој новонасталој друштвеној метеорологији, свађа је заменила аргументе, агитација информисање, непријатељи су тамо где треба да буду противници, мреже горе, куће горе, све се некако успалило. Па се уз помоћ локалних лумена надтрампљује Трамп, надмакроњују и надмеркелују Макрон и Меркелова, натпутинује Путин. Што обично, логика каже, доведе до тога да се, последично, надсиријује Сирија и надавганистањује Авганистан. Добро, дакле, дође овај снег. То је једно мудро средство за расхлађивање оволике загрејане памети.

И УОПШТЕ. Док се упијају сви звукови у дебеле наносе овог агрегатног стања воде, ваља у тој тишини пуно мислити. Да је боље мање гледати у истраживања, а више у предвиђања. Да је преозбиљно схватање критике најјачи темељ за неозбиљно практиковање политике. Да је чути оно што ти не годи понекад много важније од наручивања хвалоспева. Да је збир непријатеља и пријатеља увек исти, што више произведеш једних, то мање имаш оних других. Да је атомска бомба једино оружје којим се може колико-толико звецкати а да не опали, а остала никако нису. Да је Немачкој годишње потребно 400.000 радника и да ће они или доћи преко или са Балкана. Да Србија (и са и без Косова), БиХ, Црна Гора, Македонија, Албанија, Украјина и Молдавија спорије напредују од осталих европских земаља. Да ће до европских избора у мају бити само напетије, а за после се тек не зна. Да то што је и Мило Ђукановић почео да сумња у европске интеграције нешто значи. Да је Балкан омиљена играчка млатилаца туђим земљама по глогињама. Те да ће снег да прође. А кад прође, што смо смислили, смислили смо. До следећег снега, минимум, нема назад.

Завејало. Ако је.

Фала снегу.