СВИ чланови Синода, 9. септембра су се окупили у седишту Савезне верске комисије. Епископ Хризостом, који је тада обаваљао дужност председавајућег Светог архијерејског синода, саопштио је да се два сата раније састао Свети архијерејски сабор и "извршио кандидатуру". Кандидати су били: епископ Хризостом (који је добио 13 гласова), епископ Герман (осам гласова) и епископ Висарион (пет гласова). Предочено је притом и да је митрополит Дамаскин у првом гласању добио шест гласова, али се одрекао кандидатуре. Одрекао се, такође, и епископ Валеријан. Владика Хризостом пренео је још како је, наводно, "међу епископима велико интересовање да ли ће председник Радосављевић бити расположенији када чује да је посао свршен".

О мучној ситуацији на заседању Сабора по доласку у Патријаршију челника Верске комисије сведочи и ова сцена: када је Добривоје Радосављевић почео да прети епископима, уколико не измене одлуку и одмах не изаберу кандидате за патријарха, епископ бањалучки Василије (Костић) реаговао је тако што је од Радосављевића затражио да напусти Сабор. Одмах је био ухапшен. Пуштен је на слободу тек на интервенцију самог кандидата за патријарха српског, епископа Германа и на притисак осталих чланова Сабора. Као што се десило митрополиту Јосипу приликом претходног избора патријарха, тако је овога пута и епископ Василије месецима држан на белом хлебу и саслушаван од Удбе у Бањалуци.

ИЗБОРНИ сабор одржан је у Београду у суботу 13. септембра 1958. године. Исход је био онакав какав су желеле државне власти: за патријарха је изабран дотадашњи епископ жички Герман.

Државне власти настојале су да имају увид у то ко је како гласао, а, судећи по извештају Комисије за верска питања НР Србије за 1958. годину, и имале су увид. У извештају се записује да за време заседања Изборног сабора држање епископа из Србије "није било позитивно", јер је већина гласала против Германа, док се за држање осталих чланова изборног тела са подручја Србије каже да је "било добро": од 37 чланова, њих 24 је гласало за Германа. Укупно, од 56 присутних чланова Изборног сабора 37 је гласало за Германа.

Бивши свештеник Хранислав Ђорић, као удов, замонашен је на Ивањдан, 7. јула 1951. године, када добија монашко име Герман. Већ после пет дана, на Петровдан, 12. јула 1951. године, у Топчидерској цркви у Београду, произведен је у чин архимандрита, којим га је одликовао Свети архијерејски синод. А онда, истог дана, изабран је и за викарног епископа моравичког. За епископа је хиротонисан 15. јула 1951. у Саборној цркви у Београду.

СВЕТИ архијерејски сабор 3. јуна 1952. године изабрао га је за епископа будимског (у Мађарској), с тим да и даље обавља дужност главног секретара Светог архијерејског синода (коју је обављао кад је изабран за викарног епископа), док му се не омогући одлазак у будимску епархију. А након упокојења епископа жичког Николаја (Велимировића), Свети архијерејски сабор 9. јуна 1956. године изабрао га је за епископа жичке епархије, којом је већ администрирао од 14. априла 1953. године.

Дан по избору патријарх Герман је устоличен у Саборној цркви у Београду. При крају Свете литургије у цркву, да присуствује устоличењу, стигла је група државних функционера, средњег ранга. У приступној беседи новоизабрани патријарх је, поред осталог, рекао да ће Христову веру православну "чувати и бранити до последњег свога издиханија", а да ће Цркви српској "служити предано и одано, верно и покорно с апостолском ревношћу и светоотачком мудрошћу, чувајући њено јединство као нераздељиву ризу Христову". Истовремено поручује да ће "драгу отаџбину љубити и волети, и за њу се непрестано Богу молити, да је сачува у миру и благостању ради среће и напретка наших народа, и у сарадњи с њом доприносити њеном просперитету и њеном угледу".

НА СВЕЧАНОМ ручку у Патријаршији тек устоличеног патријарха поздравио је члан Савезног извршног већа и председник Комисије за верска питања Добривоје Радосављевић. Он је истакао да је после Другог светског рата, након одвајања од државе, Српска православна црква много допринела стварању добрих односа између њих. А потом изнео уверење да су чланови Изборног сабора, приликом избора патријарха, били руковођени управо таквом жељом, "да се добри односи и сарадња и даље наставе, поред свих сметњи, на корист Цркве и наше отаџбине ФНРЈ".

У отпоздраву патријарх Герман је рекао да је његова жеља да "Црква буде јака и слободна у јакој и слободној држави ФНРЈ". Обећао је да ће се "старати" да се односи између Цркве и државе "у потпуности нормализују", на обострану корист.

Од многих високих државних функционера, а међу њима и од председника Републике Јосипа Броза Тита, патријарх Герман је примио честитке.

УСЛЕДИЛИ су затим пријеми патријарха код највиших државних власти: председника Републике Јосипа Броза Тита, председника Народне скупштине ФНРЈ Петра Стамболића, потпредседника Савезног извршног већа Александра Ранковића...

И патријарх Герман, попут свог претходника, настојао је да кроз јавне наступе "одобровољава" државне власти, истичући помоћ коју држава удели Цркви. Тако, приликом ступања у 1959. годину југословенској новинској агенцији Танјуг изјављује да је држава и у 1958. години "узела на себе и платила половину социјалног осигурања за свештенство", а "поред ове помоћи, држава је дала Српској православној цркви и знатну субвенцију за покриће буџетског дефицита".

Пред патријархом Германом стајала су многа очекивања: и од државе, и од Цркве. Доведен је у ситуацију да он, и то одмах, учини оно што се очекивало од његовог претходника, а што је патријарх Викентије одбијао да прихвати за свих осам година његовог кормиларења бродом Цркве.

МАКЕДОНСКОЈ православној цркви призната је самосталност, односно аутономија. Веза између аутокефалне и аутономне цркве остала је само у - патријарху, који је од тада био - патријарх Српске православне цркве и Македонске православне цркве.

Друга непријатна ситуација која се догодила у првим годинама његовог духовног поглаварства била је настанак тзв. америчког раскола. Остао је утисак да је поступак око уклањања и рашчињења српског епископа на Северноамеричком континенту, епископа Дионисија вођен нетактично, што је у крајњем исходу довело до - раскола, који ће потом, готово три деценије, остати једна од најболнијих рана на телу српске цркве.

Патријарх Герман, односно СПЦ са њим на челу, имала је да се носи и са многим другим проблемима који су углавном потицали од недовољног уважавања Цркве, црквеног поретка и верских права и слобода од стране државе.



СУТРА: Подизање Храма Светог Саве