ДРЖАВНЕ власти су настојале да имају потпуни увид над стањем у Цркви. Своје сараднике имале су међу свештеницима, али и међу епископима. То се види и на основу бројних забелешки вођених у државној Верској комисији.

Поред тога, власти су ишле на то да имају и друге канале увида. Један од најбољих начина за то било је прислушкивање телефонских разговора. Долазак делегације Грчке православне цркве у посету Српској православној цркви 1956. године искоришћен је као повод да се у згради Српске патријаршије замени стара, дотрајала телефонска централа. Не зна се ко је био иницијатор тога, да ли црквене или државне власти (припадници државне Верске комисије), али је потребан новац за набавку централе уплаћен на рачун Патријаршијског управног одбора. Потом је у Патријаршију стигла нова централа, а уз њу, како се сазнало и како то бележи Вељко Ђурић Мишина, стигао је и - прислушни уређај!

ПРАЋЕНО је и анализирано држање сваког од епископа посебно. У архиви Савезне верске комисије сачуван је документ од 13. јула 1954. године, насловљен "Кратки подаци за епископе са територије НР Србије", у којем се, на првом месту, предочава какав је однос сваког од владика према државној власти и према приликама у земљи. Једно од најважних мерила за анализирање односа сваког од епископа према држави јесте њихов однос према Свештеничком удружењу, који је држава основала и помагала. Епископи, већина њих, означени су као отворени противници сарадње са државом (онакве какву би она хтела).

За епископа банатског Висариона (Костића) наводи се да не иступа непријатељски и да спада у групу најпозитивнијих епископа, оних који подржавају патријарха (Викентија). Али, и поред тога, прате се његови наступи и настоји да се умањи и његов утицај у народу. То се нарочито показало приликом једне посете Јасенову, на подручју његове епархије, на дан Светог Саве, 27. јануара 1959. године. Свештеник парохије у овом месту, да би владици показао како има велики углед и поверење код својих верника, трудио се да што величанственије дочека надлежног епископа.

ПРИПРЕМЕ су трајале данима. Било је предвиђено да владику на јасеновачкој станици дочека "маса верника", да се путем од станице до цркве, дугим два километра, владика довезе у фијакеру са шест белих коња, а да се за његову пратњу обезбеди посебан фијакер, тако да та поворка буде праћена коњаницима. Али, испало је све другачије, много скромније, а да буде баш тако, побринуле су се месне власти.

Народни одбор среза Вршац, након тога, поверљивим актом извештава Комисију за верска питања Извршног већа НР Србије: "Општински комитет Савеза комуниста, руководећи људи из Народног одбора општине и други меродавни фактори предузели су потребне мере с циљем да се умањи значај планиране посете. Одржан је састанак са секретарима основних организација Савеза комуниста, где им је речено да преко својих чланова утичу на људе да што мање учествују у спровођењу предвиђених програма. Дан дочека је показао да је утицај основних организација у селу много јачи него утицај цркве и поменутог попа."

ПОТОМ се наводи да су поједини сељаци одбили да дају своје коње и фијакере за дочек. Владика није праћен коњаницима, нити су га на станици сачекали са музиком, како је било планирано. Колону су чинила четири фијакера, три са по два коња, а онај у којем се владика возио са четири коња, и то два црна и два бела. Иронично се извештава да се цела "маса верника" састојала од чланова Црквеног одбора и неких њихових рођака, као и још од око 10-15 људи који су изашли из чисте радозналости.

Месне власти све су пажљиво пратиле, па се извештава да је владика служио литургију са једним свештеником и ђаконом из Вршца, а да је по њеном завршетку беседио око 15 минута. Наводи се да је, како се каже, "церемонијалу" у порти и у цркви присуствовало око 350 лица, и то: око 150 жена, око 100 старих људи и око 100 деце и омладине. Бројано је чак колико је из ког села верника дошло.

На крају, Народни одбор извештава да су након овог црквеног догађаја народне власти у Јасенову предузеле "неке мере кажњавања" сељака који су учествовали у дочеку, под изговором да им нису регистровани фијакери, да су фијакер терали тротоаром... А они (Народни одбор) предузели су мере да се ти људи не кажњавају.

ЕПИСКОП Василије (Костић) био је под присмотром државних власти и када је прешао у Жичку епархију. Као епископ жички известио је највише тело Српске православне цркве - Свети архијерејски сабор да га је судија за прекршаје из Горњег Милановца казнио затвором у трајању од 30 дана због говора који је одржао у селу Брезни 3. октобра 1971. године. Сабор, на свом редовном заседању у мају 1972. године, узео је у разматрање овај случај: упознао се са пресудом и са жалбом на пресуду, а са магнетофонске траке преслушао је спорни говор владике Василија. Наведеног дана владика је отишао у село Брезну код Горњег Милановца да освети обновљени храм. Одмах по доласку, у порти, група верника из овог села пожалила се владици да су наставници забранили њиховој деци да дођу на ову свечаност. Касније, за време ручка у црквеној порти, док је држао здравицу, епископ је осудио такав поступак наставника, истичући да је то противзаконито. Медији су о владичиној беседи тенденциозно известили, изостављајући да кажу шта је био повод за његову реакцију, истовремено додавајући нешто што није рекао. Уследиле су пријава и казна затвора.

ПОШТО је установио шта и како се збило, Свети архијерјски сабор је изразио "жаљење због таквог става према једном епископу Српске православне цркве". Поред тога, изразио је "жаљење и због непоштовања уставних и законитих права која су Српској православној цркви загарантована, а која су - према годишњим извештајима већине епархијских архијереја - у последње време на терену веома угрожена".

Верске комисије пратиле су комплетну црквену организацију. Не само да су се мешале у избор епископа и у њихово постављење, и надзирале њихове активности, него су пратиле и постављење свештеника по црквама. Тако, Верска комисија Србије, у мају 1961. године, доставља Савезној верској комисији списак свештеника које је патријарх Герман поставио у београдске парохије.